ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ
У некој од претходних тема бранила сам право на тишину, бранећи је од општег загушења разне буке од које се не разазнаје глас, а тек Реч, или се реч о Речи једва наслућује. Бранећи тишину и од актуелних апликација које имају опцију да је избришу у говору и тиме „поправе” излагање или прилог учине што краћим и јаснијим, питам себе и вас шта је тачно нејасно у тишини? Постоје ли различите врсте тишина, макар колико и људи различитих има?
Данас се враћамо методама старих философа који кажу – важно је како постављамо питање. Рекла бих – важније је коме постављамо питање, а најважније какав одговор дајемо. Није одговор везан за јасноћу питања или колико год их има, већ за поменуту тишину после Речи.
Свет не може да се сети тишине пре стварања, односно не можемо да се „сетимо” непостојања. Реч и стварање је од Бога, а он је увек без тишине, јер Отац, Син и Дух Свети не престају да говоре, а тиме и стварају. Дакле, искуство тишине и може да се описује једино после Речи и то међу нама. Е, а ако је тако и све у Богу, зашто су нам потребне тишине или зашто људи одлазе у тишину после речи? Људима тишина долази не као увод у молитву, рецимо, или мир да уснију сан, већ је користе као казну или као карту за одлазак.
Одакле се мени сада намеће мисао о нарцису, прво цвету, а онда и митској личности, која изгледа преживљава мит и ево намеће се као тип личности о којој зуји цео свет?
Прочитала сам све доступно, али шире од интернета (ако за неког постоји и та опција још увек) о цвету – нарцису. Зује уши од информација и нових сазнања, но достојанствен је то цвет, нигде наговештаја од имењака из приче. Сто шеснаест признатих врста, име од речи која се преводи са омамити, користи се и као заштита у одгајању других врста, тера глодаре и све који уништавају поредак ливадске шаре и слично. Облик цвета користи се и као симбол борбе против опаке болести. Вољен и достојанствен цвет који сабира око себе. Не смета му други.
Митологија каже – под истим именом много тога о сину речног бога, од крви митске личности, пише о њему који је презрео оне који су га волели и много тога о језеру над којим се огледао. Мени је из те приче најдраже језеро које поставља питање – Па зар је Нарцис био леп? Наравно да не зна, јер је језеро видело своју лепоту у његовим очима. Да ли би савременим методама језеро било оптужено да има поремећај неки? Тишина.
Комплексно је, колико год питања поставили, не открива главни одговор о тишини после Речи.
Описаћу из свог живота две личности, различите животне доби, из различите вере, различитог пола, друштвеног миљеа и различитог образовања и служби у свету.
Обе су ме инспирисале да проговорим после речи. Ево још увек говорим, али знам да је после Речи могућа тишина – за неког.
Обе поменуте личности су биле вољене и, иако нисам језеро, видела сам и своју и њихову лепоту. Обе успешне у ономе што раде. Обе личности су сав труд уложиле да их препознају по добрим делима. Обе – толико различите, а идентичне у тишини. Обе су и отишле у тишини, једна испод тепиха траве (нажалост), друга ходи (хвала Богу) својим црвеним теписима. За обе личности ме везује тишина са којом су отишле. После много речи и Речи (Христа) међу нама.
Разумела сам да неке врсте тишина човек носи као карактер. Оне нису поремећај (само), већ вечна нељубав према себи, а других колико год да их је и колико год их волели и колико год речи међу њима било, услуга, послова, примера и свега осталог, тишина ће бити гласнија, а никада довољно јасна да може своју лепоту, макар као језеро, да и у најгорој особи преко пута себе види. Или у било чему што ствара.
Нарцис цвет у народу називају суноврат. Нарцис митски називају заљубљеним у себе. Трећи поменути, данас преактуелни, студије шире од планете не могу описати, па се питам да ли они који трагају да их опишу исто стоје над језером и не виде обичан цвет који тражи право да и суноврат има право да се деси.
Суновратити се у себе цвету није страшно јер ће из тог дела израсти нови плод. Митолошки, остаје да се бори за славу и даље да га више од језера и нимфи помињу, а овај савремени делује као привремени јер не решава, као ни они који га решавају, тишину која зјапи над створеним светом, већ обрнуто – сви га терају да пропева о себи, а како ће када ноте по којима је учио да живи нису расписане; а како ће када и када научи да пева о другима мора заборавити себе јер методе су клацкалица коју држи створена, направљена справа, материја, а она толико сама од себе нема мелодију, да је потпуна тишина ако је без Речи. Ипак, узевши у обзир да је наше искуство тишине увек после Речи, дакле после стварања света, онда шапућем да некога не увредим – а зашто тражите љубав када се она не налази, не сналази вас, нас – већ сте љубав?
