PIŠE: IVANA MALENKO
Dok nisam sebe izgubila u magli svojih emocija, u svojoj senci, onom crnom odrazu mog tela kao da svetlo ide prema meni, nisam shvatala da svakim otkucajem svoga srca budim svoje svetlo.
Propale nade nam zaklanjaju Sunce i sigurno nije tačno da svoje zrake šalje svima. Šalje ih i deli samo sa onima koji svoju pažnju usmeravaju na sve blagodeti koje imaju. Probuđeno osećanje je znak da je Sunce deo svakog našeg sistema. Sigurno nam nije jasan cilj u mraku naših analiza koje se prepliću u mislima. Nije lako ni svetlu sa rasejanim čovekom. Ono je tu, čak i ne smiruje rasejane. Tu smo, a posmatramo sve na osnovu ranijih iskustava. To je naš svet koji smo stvorili i koji su oblikovali nestručni i koji su se pokazali svetlo, a svetlo sve pokazuje krupnije, možda i moćnije i važnije.
Svetlo kuca u nama i svesno je naše vrednosti. Tu su osećanja koja ga pale. Iz tih osećanja nastaju heroji svetlosti bez pogrešnih tumačenja. Svetlo je naš put, svetlo smo mi, svetlo su sva propala ulaganja u posao i odnosi. I to možda najmoćnije, jer ne stvara nova merila i nove odnose, već povoljne uslove za nas.
Sve se prekida pre dobrih mogućnosti. Kao kada se preseče pupčana vrpca, prekida se snabdevanje svega, pa sledi plač. Kao i posle mnogo godina. Plač ugasi poslednju iskru nade i onda neočekivano dobijemo snagu da vaspitamo sebe za pažnju i put prema svetlu, prema ljubavi, prema svojima.
U jedno nikad ne sumnjajmo – mrak je najgore ljudsko delo!
