PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DRAGAN SIKIMIĆ
FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA
Pisac. Pravni stručnjak. Čovek koji je izabrao reč – kao poziv i kao put. Dragan Sikimić je slobodni pisac i pravnik iz Srbije, sa dugogodišnjom karijerom u oblasti vladavine prava, usklađenosti, upravljanja i institucionalnih reformi. Nakon decenija provedenih u privatnom sektoru, advokaturi, javnoj službi i međunarodnim angažmanima, odlučio je da sledeće poglavlje svog života posveti onome što je oduvek bilo najvažnije: istini, jasnoći i pisanoj reči.
Ono što ga je uvek pratilo bila je potreba da piše. Piše o onome što se tiče svih nas – ali kroz lični izraz. O tišini koja govori. O snazi koja ne viče. O mogućnosti da počnemo iznova – sa smislom. Za one koji više nemaju šta da dokazuju – osim sebi.
Veruje u tihu snagu. U duboke veze između srodnih ljudi. U dostojanstvo svakog novog početka. Veruje i da je vrhunac onoga što čovek može da postigne u profesionalnom životu – da radi ono što voli. Odnosno: da radi ono što bi radio čak i kada ne bi morao da radi. Dragan danas piše, objavljuje i savetuje, ali pre svega – pokušava da živi u skladu sa sobom, sa tišinom, sa svetlom koje nikada ne viče.
Ko si ti danas, u ovom trenutku života?
Decenijama sam radio klasične, konzervativne poslove. Praktično, posao mi se svodio na rešavanje tuđih problema. Od toga sam živeo. To ostavlja trag, neminovno. Oslobodio sam se poslova koji su me ograničavali. Danas sam slobodni pisac — i to ne vidim kao profesiju, već izbor i mogućnost da svakim danom budem ispunjen, da stvaram u slobodi i unutrašnjem miru.
Šta te je dovelo do pisanja knjige „How to Beat 50 Plus“?
Potreba da prepoznam i prenesem glas generacije kojoj pripadam. Mi nismo potrošeni — mi smo potcenjeni. I prilično zaboravljeni. U svetu koji progresivno ubrzava, menjaju se i pravila igre. Generacija X je u velikoj opasnosti da postane „izgubljena generacija“. Ova knjiga je nastala iz moje tihe pobune protiv ideje da posle pedesete dolazi samo tišina. Za mene, to je početak novog razgovora — iskrenog, hrabrog i osvešćenog. To je početak novog života. Samo, sada – pametno. I sa smislom.
Koja te je misao vodila dok si pisao „How to Beat 50 Plus“?
Vodila me je jedna jednostavna, ali uporna misao: „Ako ovo ne napišem sada — možda nikad neću.” Nisam pisao da bih nekoga impresionirao. Nisam pisao da bih nešto dokazao svetu. Pisao sam da bih ostao veran sebi.
Skoro nikome nisam rekao da pišem knjigu. A bliskim ljudima sam to otkrio tek neposredno pred objavljivanje. Želeo sam da izrazim sebe iskreno, bez filtera — uz sve moguće posledice greške. Ili uspeha.
U meni se godinama taložio osećaj da mnogo ljudi u četrdesetim, pedesetim i šezdesetim oseća isto što i ja — da smo postali nevidljivi. Da nas polako precrtavaju iz slika budućnosti. I znao sam: ako to ne kažem sada, dok još imam snagu, glas i volju — možda više nikada neću.
Vodila me je potreba da budem iskren. Da izgovorim ono što se često prećutkuje. Da napišem knjigu ne kao stručnjak iz određene oblasti, nego kao čovek koji je sam prošao kroz strahove, tišine i izbor da krene iznova. Bilo bi mi drago ako nekome budem motivator. Ali pre svega — pisanje mi je postalo prostor oslobađanja. Nisam nudio gotova rešenja. Pružao sam ogledalo. I pružao ruku. Sebi. I svakome ko prepozna taj glas.
Da li ova knjiga govori samo muškarcima?
Ne. Govori svakome ko se nekada osećao otpisano. Samo je jezik možda više muški jer dolazi iz mog ličnog iskustva. Ali poruka — da nismo gotovi, da još možemo — univerzalna je. I ženama i muškarcima, i onima između redova.
Knjiga How to Beat 50 Plus namenjena je globalnoj publici. To je i lična i univerzalna refleksija o tome kako razumeti i hrabro zakoračiti u drugu polovinu života. I od nje napraviti najbolji deo svog života. Ona je spoj lične istine, društvenog bunta i poziva na buđenje – posebno za one koji veruju da je „druga polovina života“ prostor za snagu, a ne za povlačenje.
Tvoje rečenice su svedene, ali pune značenja. Šta si sve morao da odbaciš da bi došao do tog oblika izraza?
Morao sam da se odvojim od uloge — pravnika, analitičara, menadžera, nekoga ko mora sve da zna i za sve da ima rešenje.
Odbacio sam višak. U stilu, ali i u životu. Prestao sam da brinem i da pišem da bih dobro „zvučao“. Počeo sam da pišem da bih rekao. Pisanje me je nateralo da ostanem sam sa sobom, bez zaštitnih slojeva. I onda, u toj tišini, ostane samo ono što je istinito. Tada rečenice više ne pokušavaju da uvere — one samo svedoče.
Da bih stigao do tih rečenica, morao sam da prepoznam šumove i da odustanem od buke. Od stila koji prekriva prazninu. Otkrio sam da svaka istina ima svoj ritam — i da joj ne treba pomoć. Što više dodajem, to manje govorim. Zato sam naučio da stanem. Da ostavim prostor.
Da bih stigao do svedenih rečenica, morao sam da izbacim svaku laž — i u reči i u tonu. To je teško. Jer svi smo naučeni da ulepšavamo, da objašnjavamo, da dodajemo. A istina… ona ne viče. Ne opravdava se. Ona jednostavno stoji. Kao kratka rečenica koja pogodi pravo.
Šta bi voleo da neko oseti nakon što pročita tvoju knjigu?
Voleo bih da neko, kada zatvori knjigu, na trenutak ostane u tišini.
Ali ne u tišini praznine — nego prisutnosti. Da neko, makar jednom tokom čitanja, zastane, osmehne se i klimne glavom. Da se seti da još nije kasno. Da nije sam. Da još ima vremena. I da sme da pokuša. Opet. I drugačije.
Da oseti snagu koju je zaboravio. Da kaže sebi: „Možda su me drugi otpisali — ali ja nisam.“ I da krene. Bilo gde. Samo da krene. Ponekad je važnije i bolje krenuti — pa kasnije korigovati. Jer kada stojimo u mestu, ništa se ne dešava. I ništa se neće dogoditi. Ceo ovaj svet je u kretanju.
Voleo bih da, kada neko pročita knjigu, u njemu zatreperi pitanje: „A šta ja još mogu? Šta bih uradio da se ne bojim?“ Ne želim da nudim utehu. Više bih voleo da ponudim izazov. Da knjiga ne ostavi osećaj zamršenosti — nego da otvori prostor. Za razmišljanje. Za promenu. Za jedno tiho, lično „da“ iznutra.
Kakve reakcije očekuješ, a kakve te ne bi iznenadile?
Očekujem prvo tišinu — onu prvu, dok ljudi čitaju rečenice koje ih pogađaju na različite načine. To nije tišina ravnodušnosti, već prisutnosti. Ona u kojoj se nešto u čoveku pomeri, ali još nema reči za to.
Zatim, možda i podsmeh — jer uvek ima onih koji lakše reaguju ruganjem nego razumevanjem. To je poznato. I prihvatljivo. Nešto u iskrenosti uvek izaziva nelagodu kod onih koji se još nisu usudili da pogledaju u sebe. Možda će neko reći da je ovo knjiga „previše lična“ ili da „nema tu ništa novo“. I to je u redu. Ova knjiga nije pokušaj da zadivim. Ona je pokušaj da doprem.
A onda, u tišim slojevima — dolazi prepoznavanje. Kad neko pročita i kaže sebi: „Ovo nisam znao da je i moje. A jeste.“ I to je sve što mi treba. Ne očekujem aplauz. Ali verujem u tiho klimanje glavom. U onaj jedan trenutak kad se neko zadrži na rečenici i zna da nije sam.
Usudi se da se ne usudiš.
Spoznao sam koliko strah može da bude tih i prerušen. Nije me plašio neuspeh — već mogućnost da budem stvarno viđen. Više me plaši uspeh nego neuspeh. Jer kada napišeš nešto iskreno, ne možeš više da se sakriješ. I to je, ujedno, i najveće oslobođenje.
Potpuno sam svestan da mnogi ljudi pišu. Za sebe. Kao čin ostvarenja, ili kao tiho oslobađanje. I nikada se ne usude da to objave. A možda bi njihovo prvo delo — ili neko sledeće — ostavilo dubok trag. Da su se usudili. Ali nikada nećemo znati. Sumnja i strah su saputnici svake promene. Ali naučio sam da je razlika između onih koji idu i onih koji stoje — upravo u tome ko pobedi sumnju i strah, a ko im se pokloni. Ja sam ih spoznao. Racionalizovao. I krenuo dalje.
