PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI
Marta Jovanović, umetnica koja svojom kreacijom, instalacijom, performansom, snažno utiče na publiku i izaziva emociju i reakciju, sigurna na svom putu, osvaja idejom. Živeći na raznim kontinentima sveta, putujući, istražujući najviše unutar sebe, provocirajući, Marta skreće pažnju svojom poslednjom instalacijom „Motherhood“, postavljenom u galeriji Eugester, u Beogradu. Instalacija je zbir njenih neiskorišćenih jajnih ćelija, od prve menstruacije, do danas. Projekat će se završiti kad ostane trudna ili uđe u menopauzu.
Ova snažna umetnica zrači nesvakidašnjom energijom, izvlačeći svoj maksimum u svemu što radi i živi. Hrabra i jedinstvena žena sa prostora Balkana, žena sveta.
Kada pogledaš Martu Jovanović, koga vidiš upravo danas?
Postoje dve Marte Jovanović. Jedna je umetnica, žena izložena javnosti, ona koja stvara za sebe, ali i za druge. Ona je neustrašiva, jer mora biti. Ona je stroga, zahtevna prema sebi, ali i prema svojim saradnicima. Traži da se razmišlja i dela u kontinuitetu. Rizikovala je sve što je ikad imala da bude to što jeste i tu gde jeste. Ona je ambiciozna, neumorna, ponekad gruba, ali velikodušna. Nervozna je. Uvek je trenutak odluke. Ona radi 20 časova dnevno, jer oseća da sada ima šta da kaže. Smatra da kreativnost nije za uvek, da ona presuši i da je važno surfovati na talasima dok ih ima.
Marta Jovanović privatno je mnogo nežnija, uplašena, često umorna. Ona voli da kuva i pije vino sa prijateljima, plače i smeje se bez kočnica, bez objašnjenja, pravdanja i često bez razloga. Ona voli jednostavnost, nenamazane usne i duge šetnje sa svojim psom, duge razgovore sa svojim prijateljima, onima koji su blizu, ali i sa onima koji su na drugom kraju sveta, i često joj je teško što je tako. Ona se zaljubljuje, pati, voli, mrzi, oseća se krivom. Često joj je jako teško da ustane iz kreveta i pita se šta joj je sve ovo trebalo. Ipak, na kraju dana, ona je duboko spokojna i sretna, jer nikad nije pravila kompromise, jer je njen svet iskren, čist i njoj jako udoban.
Koji je to bio momenat kada si spoznala da je performans tvoj umetnički izraz i polje delovanja?
U Briselu sam 2009. fotografisala neke članove trupe Troublejn Jana Fabra pred njihov nastup u Kai Teatru. Sve se dešavalo u bekstejdžu i nekako na brzinu. Oni su za moj projekat Fuck Art Let’s Dance improvizovali, odnosno interpretirali element klasičnog baleta – tutu. Iako sam se performansom bavila mnogo godina pre toga, tada se nešto prelomilo i ja sam od vizuelne postala performans umetnica. Performans je izvor posebnih emocija i za umetnika i za publiku. To je direktan kontakt, sudar strahova, želja, mišljenja, sumnji. I tu je, u tom trenutku i prestaje i nikad se više neće vratiti. Biće drugih emocija, drugih performansa, ali nikad više baš tog.
Koliko umetnik mora da prođe bola i introspekcije, radosti i sreće, da bi stvarao i bio na krilima kreacije i postignuća?
Život u kome nema emocija je ravan, neprimetan, neinventivan. Emocije se menjaju, tenzija raste i opada, želje se transformišu, strahovi nas obuzimaju, i sve je to izvor kreativnosti. Mislim da je primer koliko bol transformiše umetnika Nick Cave. Bila sam više puta na njegovim koncertima u prethodnih petnaest godina, ali to nije isti umetnik koga sam videla u Beogradu, u oktobru, nakon smrti sina. Moć da se bol pretoči u život, a ne u smrt, posebna je. Potrebni su veština i hrabrost. U svakom slučaju je lakše onima koji ne moraju da prođu kroz strašne životne krize i ne kažem da nema kvalitetnih umetnika koji nisi bili izloženi tragedijama. Ja nisam imala izbora nego da se bavim umetnošću. Da nisam imala art, ko zna šta bi do sada sa mnom bilo.
O čemu govori „Motherhood“ instalacija? Na šta si stavila akcenat?
Instalacija je praktično zbir mojih neiskorišćenih jajnih ćelija, od prve menstruacije, do danas. Rad se nastavlja, jer svakog meseca se u instalaciju doda po još jedna skulptura, koja predstavlja tu jajnu ćeliju, koju sam ja potrošila na umetnost, a ne na začeće deteta. Skulpture su pozlaćene 24K zlatom, jer ja svoj izbor, kao i okolnosti koje su dovele do toga da nemam decu, danas smatram zlatnim. Ne isključujem mogućnosti u životu i radujem se kad me život iznenadi. Ne propagiram da žene ne treba da rađaju i imaju decu, naprotiv, ako to žele, apsolutno to treba da urade. Ono što ja smatram esencijalnim u životu je mogućnost izbora i nepredavanje društvenim normama ako nam ne prijaju.
Da li žena sa Balkana, iako je žena sveta, ne može da se oslobodi balkanske matrice?
Šta je opet žena sa Balkana? Ja sam upoznala razne žene sa Balkana koje su me oduševile i one koje su me razočarale. Nije ni Balkan što je nekad bio da možemo lako da ga definišemo. Poznajem gomilu visoko emancipovanih žena, inteligentnih, vrednih, samostalnih, i iznad svega, žena koje stoje iza svojih izbora. To poštujem.
Koliko žena na Balkanu svesno prihvata ulogu žrtve kao kod ponašanja? Ili se to u 21. veku menja?
Menja se sve, i to brzinom svetlosti, i to ne samo na Balkanu. Ja lično ne podnosim reč “žrtva”, ako se ne radi o brutalnom napadu sa ozbiljnim fizičkim i psihičkim posledicama. Mi smo žrtve koliko želimo to da budemo. Velika je afera u svetu sada oko “me too” kampanje i šta uopšte danas predstavlja nasilje nad ženama. Mislim da postoje žene na svetu, pa i na Balkanu, koje su ozbiljno ugrožene, zlostavljane, maltretirane, i u velikom broju ubijene, to je žrtva. Za sve ostalo, treba naći unutarnju snagu da se ne gubi vreme na jad i jed, već da se uzmu uzde čvrsto i beskompromisno u svoje ruke, i da se spremno vodi taj naš samo jedan život.
Koliko jaja ima postavljeno u instalaciji? Kada se projekat završava?
Ja volim da ih zovem skulpture, iako su nastale od kokošijih jaja. Ima ih 267 u instalaciji i projekat će se završiti kad ostanem trudna ili uđem u menopauzu.
Koliko se žena prepoznalo u tvom projektu? Da li je neko ili neka zaplakala dok je bila ispod zlatnih jaja?
Mnogo se žena prepoznalo i rasplakalo ispod instalacije, one koje su rađale i one koje nisu. Mislim da ova instalacija vizuelno predstavlja koliko je život kratak kada ga stavimo u brojeve, kada napravimo skulpturu, kada možemo da te brojeve opipamo, kada oni blistaju u zlatu.
U NY si imala performans „Pillow Talk“ – sa koliko posetilaca si delila krevet i jastuk?
Oko 500 ljudi je delilo krevet sa mnom i šaputalo na jastuku u performansu “Pillow Talk”, koji je trajao 5 nedelja. Bilo je fantastično šta su sve pojedinci spremni da podele sa potpunim strancem. Čula sam fascinantne priče.
„Pillow Talk“ u Beogradu.
U Beogradu sam „Pillow Talk“ radila u Radisson Blu Old Mill Hotel Belgrade, u jednom od apartmana. Performans je bio ludački posećen. Osim samog otvaranja, kada smo morali da limitiramo vreme posetilaca na 5 minuta, dve nedelje koje su sledile su bile posećene. Osim mene, performans su izveli i mladi umetnici, polaznici edukativnog programa PerformanceHUB: Katarina Ranković, Sara Kostić, Ivana Ranisavljević, Jelena Stevin i Milan Jovanović.
Da li je svaki tvoj performans ili instalacija za svaki deo sveta, ili ga pripremaš shodno zemljama u kojima će biti prikazan?
Sve je relativno, ne volim parametre. Volim slobodu, pratim intuiciju i želim i smatram da uspevam da uradim radove razumljive i dostupne mnogima.
Da li kod sebe razlikuješ privatno i poslovno? Ili je sve igra?
Sve je igra i ništa nije igra, već je smrtno ozbiljno. Nisam želela ni planirala da se moje privatno i poslovno toliko pomešaju. Sada se trudim da ih razdvojim, da izgradim zid, ali nisam sigurna da je to moguće.
Živela si u Rimu, Londonu, New Yorku. Trenutno, tvoje prebivalište je Beograd. Ali svet uvek zove. Da li vidiš neku novu destinaciju na kojoj bi volela da se skrasiš, da se duša smiri i kreacija poleti u nekom neslućenom pravcu?
Ne mislim da ću se ikad igde skrasiti.
Da li partner/muškarac 21. veka može da isprati ženu umetnicu 21. veka? Koliko je to teško ili lako?
Želim da verujem da može. Mislim da kao ljudska bića moramo da se emancipujemo, bez obzira na pol, versku ili nacionalnu pripadnost. Ulazimo u vreme kada sve to nije važno. Važna je dinamika dva ljudska bića, to što oni dele u svakodnevnom životu. Sebe smatram jednom običnom ženom koja kuva, pere veš, radi, vodi mačku kod veterinara, razgovara o svojim ljubavnim problemima itd. To što sam u isto vreme i umetnica je deo mene. Ovde moram samo da razjasnim da, po meni, umetnost ne može biti karijera. Mnogi ljudi imaju karijeru, rade za novac, sigurnost, penziju. Smatram da umetnost ne može da bude karijera da bi bila iskrena, mora biti poziv, sila koja nas vuče ponekad i u ambis.
Tema broja RYL magazina nosi naziv „Budi autentična“. Kada si kod sebe osetila autentičnost i kada si shvatila da je ona deo tebe?
Nisam nikad za sebe mislila da sam autentična. Shvatala sam da sam drugačija i dugo sam se zbog toga osećala nesigurnom i usamljenom. Vremenom sam shvatila da jedino što mogu da budem je upravo i samo ono što jesam. Pre mnogo godina u New Yorku, u razgovoru o tome koliko neko može biti usamljen u toj svojoj različitosti, ili kako volimo da kažemo “autentičnosti”, prijateljica mi je rekla: If you can’t be yourself, be Unicorn! Zvuči kao glupi instagram #moodoftheday post, ali ja tu rečenicu i dalje ponavljam i obožavam. Tako da ću prestati da budem Marta Jovanović kad se pretvorim u Jednoroga.
