PIŠE/FOTOGARFIJE: BRANISLAV JOKOVIĆ
“Još davne 1893. godine kralj Aleksandar Obrenović obećao je da će Zlatibor postati turistički centar Srbije. Obistinilo se u potpunosti s obzirom da tokom leta ovu destinaciju poseti 35.000 ljudi dnevno. Ali, u čemu je tajna? Pre svega u čistom vazduhu i ruži vetrova što spajaju kontinentalnu, planinsku i mediteransku klimu. Na Zlatiboru se diše punim plućima. Osim toga, tu su i fascinantni prizori koji kao da su s nekog drugog, bajkovitog sveta, ušuškani u ovu najfrekventniju srpsku planinu.”
Legenda kaže da su za naziv Zlatibor uveliko zaslužni beli borovi sa žutom četinom. Neki stari ljudi tvrde da je bakarni sjaj zlata nekada prekrivao neravne talasaste padine, a da su vremenom bodljikave vretenaste grane jednostavno promenile boju. Možda su samo malo slabije zasjale na suncu? Ko će ga znati?! Danas je od tih borova samo ostao jedan primerak u selu Negbina (Nova Varoš), kome je dato naučno ime PINUS SILVESTRIS VARIEGATA ZLATIBORIKA…
Postoji jedno nepisano pravilo začeto još u ranom detinjstvu, a ispostavlja se da je postalo i deo tradicije mog života. Još kao malom i kasnije kako sam odrastao, a i danas u „zrelim godinama“ planina Zlatibor predstavljala je metaforu života za mene. Uvek mi je predvodila promene najavljujući neki novi početak. Nagoveštavala je prelazak iz jedne u drugu fazu. Oduvek je označavala poslednju stanicu moje prošlosti, a ujedno i početnu neke nove budućnosti u koju me je reka života nemilosrdno ulivala. Zlatibor je moj spontani točak sudbine na kojem često vrebam budućnost vešto sakriven iza neke tuje ili tise. Dok mirišem bagremov med (ne)spremno je čekam iz prikrajka ne bi li je napao pre nego ona udari na mene. Ovde često presedam u medju stanicama života i dole na jezeru hvatam odbegli voz za dalje. Nekada dođem na kratko samo da natankujem sopstveno gorivo ili da platim dug prošlosti. Uglavnom na njemu svodim račune sa samim sobom. Možda odgovor leži baš na Zlatiborskom nebu jer iznad ove planine kruže čuvene ruže vetrova gde se spaja sveto trojstvo vazduha. Kada se uskomešaju kontinentalna, planinska i mediteranska klima rađa moj nevidljivi prijatelj i saveznik koji zaista nikoga ne ostavlja bolesnim. Ovo je sveto mesto, najlepši proplanak na kojem se proizvodi neopisiv vazduh koji leči ama baš sve, posebno asmatičare. Ponekad čak zaceljuje i ljubavne rane. Jednom mi je jedan stari čobanin rekao da zlatiborski vazduh jedini ume da pretoči tugu u sreću. Ovo mesto je moja životna terapija, „parče zemlje na obronku“ koje se mora posetiti na sveke dve godine, minimum. Zaista je moj prirodni antibiotik bez ijedne ispuštene pahulje. Idealna letnja rezidencija za odbegle kraljeve ljubavi i prosjake izgubljenog vremena. Sebično od drugih čuvana brvnara zdravlja, moja sveta planina Zlatibor. Između ostalog od milošte je i zovem “letnja planina” jer na njoj nikada nisam bio zimi. Na njoj nikada do sada nisam video sneg. Zlatibor i dalje pamti moje rane dolaske i pauze između dva mora, ljubavne pokušaje, prvu eskurziju i stari hotel Palisad. Zlatibor još uvek čuva i ne odaje tajne nekih drugih, daljih putovanja i razna životna previranja. Još uvek je moja odskočna daska za još jedan Ikarov let. Lažni snovi uvek su se predavali ovoj nestvarnoj prirodi na doživotno izdržavanje, a planovi novi uspešno rađali. Moj večiti rat sa životom bi ovde često dolazio na pregovore. Uvek, ceo moj život je u stopu pratio Zlatibor, predajući mi u amanet živu banku zimzelene lepote u kojoj sam večno oročio sva svoja čula. Ovo čudesno mesto je uzavreli ringišpil voda i boja koji nikada ne staje. Bez obzira što se sve više i više nepotrebno gradi i širi, ovu blagoded sa Torničkim vrhom od 1496. metara nadmorske visine nemoguće je uništiti, ukrotiti i osvojiti. Ono što je impozantno na Zlatiboru je ta vreva ljudi iz cele Srbije, pogotovo pregršt razdragane dece svih uzrasta koja se raduju svakom njegovom udisaju. Stepenik za nebo svih mogućih generacija sa kojima se ukrštaju i susreću. On je večiti inkubator i nepresušiva fabrika zdravih pokolenja. To je moj najači utisak! Uvek kada stignem i kada se popnem sve vrvi od dečije igre, smeha i zadovoljstva. Zlatibor je prava porodična planina. Jednostavno odiše budućnošću novih naraštaja ma koliko god pričaju da je propalo to srpsko selo. Zlatibor kao da neda, kao da ne želi nikada da se preda novim trendovima bez obzira što se izuzetno besomučno širi u nedogled. Šta reći o planini o kojoj se sve već zna. Teško je napisati nešto novo o mom životnom saputniku osim da je na Zlatiboru nemoguće biti tužan.
