PIŠE: JELENA MILANOVIĆ, ACCESS BARS FACILITATOR, SOULLNESS COACH
www.jelenamilanovic.com
Prijateljica mi je rekla: Jelena, tema ovog broja je TVOJ IZAZOV ili IZAZOV I TI… Hoćeš da napišeš tekst?
MOJ IZAZOV? Životni ili ovi svakodnevni, pomislih… Imam ih koliko god želite na ovom putu, isto kao i vi. Pošto smo se već dogovarale o ovome, znala sam na šta misli i danas kada sam sela da napišem tekst, odjeknuo je u mojoj glavi naslov!
Marija!
Moje petnaestogodišnje dete, moj cvet, moja nežnost i snaga, moja pahuljica i moj mali tiranin… Ponekad je neumoljiva, ponekad tako krhka, ali samo naizgled! Unutra – čelična volja jednog vojnika, borca iz prvih redova, majstora transformacije, a spolja – prekrasno lice, nezaboravne oči i krhko telo u kolicima! Marija.
Posle odlične i zdrave trudnoće, greškom lekara (ili svojom voljom), Marija ostaje bez kis¬eonika na porođaju i ima ozbiljne posledice nečije pogrešne procene. „Trebalo je da bude carski rez“ – rekli su posle. I šta sad? Prognoze se niko i ne usuđuje da kaže. Cerebralna paraliza, teška mentalna ometenost? Ne, to nije ona! Epileptični napadi? Nemoguće! I šta još?
Da, to se dešava i nama, a ne samo drugima! Da, trebalo bi da se zapitamo kako je to moguće u 21. veku? Ali, to je tako.
Nepomirljivo tražimo rešenja, načine, alternativ… Jaki smo. Donekle. Padnemo, pa jedno drugo tešimo i podižemo, onda opet nanovo.
O prihvatanju ili neprihvatanju drugačijeg života nije lako pričati, posebno kada se sve stavi ovako na papir, pa možeš hiljadu puta da pročitaš, zagrcneš se, zaplačeš, opsuješ.
Ali Život u njoj i Život u nama nije mogao da čeka, pa nismo ni imali vremena da se mislimo, tužmo lekare i bolnicu i državu. Koga je od njih i briga? Daj da spašavamo dete. I da radimo sve što se može, vežbe, masaže, logopedi, lekari, nadrilekari, kineska medicina – prazna obećanja i mnogo novca, a još više nade prosute po podu. Svaki novi lek bio je nova nada, i nikada se ne možete pomiriti i prestati nadati, jer uvek mislite: „E, ovo je baš pravi lek, osećam da je to tako, osećam da će baš to da joj pomogne da prohoda i progovori.” Uzalud!
Sve je po malo pomoglo da njen um bude blistaviji i čistiji od naših, a telo je izabralo da bude u kolicima. Uprkos satima, danima i godinama vežbi. I danas vežba i radosna je.
Šta ako je to zaista samo izbor? Šta ako svako od nas zaista može da odabere kako će se ispoljiti u ovoj fizičkoj realnosti?
Šta ako ona zaista ima pravo da odabere nešto, što je samo za nas obične smrtnike „drugačije“?
Šta ako se ona rodila da je nosimo kao kraljicu?
I šta ako je to sasvim u redu?
Iako mnogi misle da je samo „zdravo i pravo dete U REDU“.
A ljudi vas godinama gledaju drugačije, u očima im vidite sažaljenje, tugu, strah, zgražavanje. Kod malobrojnih vidite prepoznavanje, toplinu i ljubav – direktno iz srca. Osetite je i ugreje vas kao sunčev zrak u zimskom danu. I vremenom, shvatite da ima onih koji u ljudima vide samo fizičko telo, i onih drugih koji u ljudima, osim fizičkog tela, vide i dušu.
Jednog trenutka prestaje borba i dođe prihvatanje. Posle mog karcinoma glasnih žica, koji sam dobila kada je Marija imala dve godine, a kao posledicu stresa na porođaju. Posle toga je postepeno dolazilo prihvatanje, i trajalo je godinama, do pre dve godine, kada smo konačno shvatili da se svi rađamo sa zadatkom i da smo svi još pre rođenja napravili izbor tog zadatka.
I onda, jednog dana dođe američki neurohirurg i kaže: „Ljudi! Ne znam šta ste radili sa ovim detetom, jer to što ja vidim i ova otpusna lista sa rođenja nikako ne idu zajedno! Kao da se radi o dva različita deteta! Nastavite to što radite, svaka vam čast!“ – Tišina. Knedla u grlu i ogromna ljubav ka malom čudu od deteta koje se borilo da opstane od trenutka začeća.
Ona se smeje, ONA ZNA. Zna da je to odabrala, da je došla da nas nauči kako da budemo „superljudi“, da nam pokaže šta je strpljenje, volja za životom i snaga.
Nismo mogli da tugujemo što Marija nije ista kao Milica. Još kao beba bila je uvek nasmejana! Ako ona ne tuguje, kako mi smemo i da pomislimo!? Svakoga dana smo se pitali šta još možemo da učinimo, gde da je vodimo, koga da tražimo? A ona je podnosila sve što smo joj radili – vežbe, pojaseve, hodalicu, masaže, eliksire groznog ukusa koje nam je donosio kineski lekar, akupnkturu, aloju, mumiju.
Podnosila je sve snagom vojnika, mudrošću koja se ne može rečima iskazati, već samo ako biste je pogledali u oči. Tada biste sve shvatili. Te oči srne, koje niko, ko ih je jednom video, nije zaboravio. Taj topli baršunasti raj u kome se svakog dana kupamo i kome se svakog dana zahvalimo što postoji. Koje čudo od deteta! Ona zna sve! Testirali smo je puno puta i nepogrešivo je znala sve odgovore, rodila se sa više svesnosti od nas, više znanja, više mudrosti, došla je da nas nauči.
Naš izazov nam je dat da nas nauči životne lekcije prihvatanja, strpljenja, volje,vere, a na prvom mestu nečega čemu svi valjda težimo, a to je – BEZUSLOVNA LJUBAV.
Kada spoznamo šta je bezuslovna ljubav, onda se naša vizija sveta potpuno preokrene. Jer svi mi mislimo da znamo šta je to, pa kalkulišemo iza svesnog i „dajemo sebe bezuslovno“, pa onda shvatimo koliko u stvari imamo očekivanja od naše dece, partnera, prijatelja.
A bezuslovna ljubav je potpuno bez očekivanja, kao ljubav prema tek rođenoj bebi, prema Bogu, bez kalkulisanja, bez tački gledišta, čista.
Roditelji koji imaju dete sa drugačijim potrebama nego što je to „uobičajeno“ (ne znam ni koju reč da upotrebim, jer ne mogu reći posebne potrebe, šta su to posebne potrebe? Ne mogu reći bolesno dete, jer to nije bolest već stanje, pa sam odabrala „drugačije potrebe“), osetili su i iskusili istinsku, čistu, neuslovljenu, čarobnu, magičnu, razarajuću bezuslovnu ljubav!
Ono kada znaš da sve zavisi od tebe i baš ništa ne očekuješ, i kada ti treptaj oka, nagoveštaj osmeha ili novi pokret, znači više od života, više od nekakvih miliona, više od svega! Ono kad se daješ toliko da na trenutke pitaš: „Gde prestaje to prekrasno biće, a počinjem ja?“
Ovim ne isključujem i sve ostale ljude, ili roditelje koji su na bilo koji način osvestili istinsko iskustvo bezulovne ljubavi i spoznali je. I ne mislim da je neminovno imati neku tešku situaciju da bi se to spoznalo. Ali kažem – preispitajte se da li je zaista to – to. Ako ima očekivanja – nema bezuslovne ljubavi. Tačka.
Ja samo pišem iz svog ugla, o mom iskustvu koje mi je dato da naučim.
Izazov, najveći, životni izazov.
Nisam detaljista i ne želim se vraćati neprospavanim noćima, strašnim strahovima koje smo pretrpeli kada je njen život visio o koncu, ili kada je moj život bio u pitanju, jer neću da stavljam fokus na to. Dovoljno je toga bilo i neću da se vratim energiji drame i traume.
Sve je i više nego jasno, ne mora baš sve da se kaže, može nešto i da se oseti.
Trenutak kada su nam (još jedna pogrešna procena) saopštili da ne može da se upiše u školu, i da čak ne može imati ni kućnu nastavu, bio je jedan od najtežih u mom sećanju. Bilo mi je strašno teško, sve dok mi jedna divna koleginica, videvši moj očaj nije rekla: „A gde piše da ona mora biti ukalupljena, pusti je da bude slobodna i da se razvija po svom ritmu. Ona zna, Jelena. Ona najbolje zna šta joj je potrebno.“
Tako je bilo sve do ove godine, dok nismo otkrili predivnu školu u Novom Sadu, ŠOSO Milan Petrović – gde smo prvi put upoznali sjajne ljude koji su želeli da vide sve ŠTA MARIJA MOŽE – (za razliku od onih prethodnih) i upisali našu devojčicu u školu! Radost, sreća, suze i smeh! To treba doživeti, ne može se opisati!
Tada sam shvatila sve. JA sam neko ko je Mariji potreban! JA sam neko ko je Milici potreban! Zato JA treba da živim. To je bilo moje objašnjenje meni da se iscelim, podignem, shvatim da je sve moj izbor. To je, takođe, bio i stav mog supruga.
Ili hoćeš da umreš ili da živiš? Surovo, ali istinito. I veoma jednostavno.
I tako smo mi izabrali da živimo.
Od kada smo shvatili da je naša suštinska uloga kao roditelja da nam deca budu srećna i ništa više od toga – počele su rane da zarastaju. Tada, pre 13 godina, nesvesno, samouki, počeli smo da gledamo samo lepe momente naših života i da se hranimo njima. Smejali smo se koliko god smo mogli, plakali kada nam se plakalo, ali sa jednim osećajem da sve ide u dobrom smeru i da je sve dobro, baš ovako kako jeste.
I zato vam odgovorno tvrdim:
SVE JE MOGUĆE!
To je onaj osećaj kad jednog dana ustaneš i shvatiš da su u tvojim rukama svi ključevi i da samo od tebe zavisi koja ćeš vrata da otvoriš, i onda ti pukne pred očima ISTINA!
Još tada je krenuo intenzivno moj rad na sebi, a samim tim i na svima u mom okruženju.
Zahvaljujući svemu ovome, ojačali smo u veri i snazi. Zahvaljujući tome, ja se danas bavim poslom gde pomoću različitih tehnika i metoda pomažem ljudima da prihvate svoj život, srede ga i žive najbolje što mogu.
Bez izgovora. Bez izuzetka.
I tražim od njih mnogo, kao i od sebe.
A danas, evo tu smo živimo u Beogradu, volimo se nas četvoro, živi i zdravi, i smejemo se!
