PROBLEM, IZAZOV ILI INSPIRACIJA?

PIŠE: MARKO MAODUŠ, LIFE COACH

Da li ste se neka­da igrali „gluvih telefo­na“? Ja jesam i, verujte mi, nikada nisam doživeo da reči koje izgo­vara poslednji učes­nik u krugu budu iste kao one sa početka. Zašto se to dešava? Jednostavno, baš svi imamo različit pogled na ovaj svet, tj. svako od nas daje različito i potpuno jedinstveno značenje svakom do­gađaju, pa je tako i sa naizgled jednost­avnom rečenicom. U skladu sa tim, kada bi svi ljudi na svetu pos­matrali isti događaj, svi bi ga doživeli bar za nijansu drugačije. To je zato što svet ne vidimo kakvim jeste, već kroz naše jedinst­vene naočare – tj. per­cipiramo svet iz naših uverenja ili sećanja. Na osnovu naših doživljaja prošlosti, danas pro­suđujemo i možemo da kažemo „ovaj čovek je dobar ili loš, vreme je lepo ili nije, neka boja mi se sviđa ili ne…“. Svaka ovakva pro­cena dolazi iz „baze podataka“ koja se nalazi u našoj podsvesti. Baš tako i ove reči sva­ko od nas doživlja­va drugačije. Zato, dok čitate, znajte da je ovo pogled kroz moje „naoča­re“.

Kako sam odrastao, iako je mahom sve bilo u redu, imao sam osećaj da treba da rešim mnogo pro­blema, te sam se često fokusirao na njih. Pokušavao bih da to obavim razmišljanjem. Danas znam da sam im time samo prida­vao veći značaj, pa su se takve situa­cije umnožavale. Zatim sam naišao na prve knjige o samo­razvoju i video rečenice tipa: „Promenite ugao gledanja, gledajte probleme kao izazo­ve.“ Zaista, ta promena jes­te donela pozitivan pomak i počeo sam život više da doži­vljavam kao izazov koji mogu da rešim. Kao i većina nas, bio sam u potrazi sa srećom i verovao da se ona nalazi neg­de napolju, u postizanju nekih stvari ili posedovanju nečeg materijalnog. Očigledno sam želeo nešto što neko drugi ima i nisam imao unutrašn­ji mir, pa je logično da moje ideje nisu bile one prave za mene. Nastavljao sam da in­telektom rešavam svoje iza­zove, ne shvatajući da u meni postoji mnogo veći potencijal.

A onda, pre samo ne­koliko godina, otvorio sam se za potpuno drugačije shvatanje sveta. Naišao sam na drevno havajsko učenje – Ho’oponopono, zaljubio se u njega i ono je u potpunosti promenilo moj doživljaj živo­ta. Sada znam da i problem i izazov zapravo dolaze iz mo­jih sećanja. Ono što danas bi­ram kao način mog postojan­ja jeste – inspiracija (in spir­it – „u Duhu“). Kada živimo u inspiraciji, dobijamo ideje koje su savršene baš za nas, osećamo da život teče, nala­zimo se na pravom mestu u pravo vreme, srećemo ljude sa kojima ćemo sarađivati na najbolji način, najčešće sa talentima koji su drugačiji od naših, i iz dana u dan svedoči­mo raznim čudima životnog procesa. Za mene, najveće čudo jesu trenuci osećanja apsolutne ljubavi i poštovan­ja svega što me okružuje. U tim retkim momentima sam na kratko uspevao da skinem one naočare sećanja i vidim čistim srcem, osećajući da je na ovom svetu apsolutno sve jedinstveno i savršeno baš takvo kakvo jeste. U meni tada isplivaju samo ogrom­na zahvalnost, zadivljenost i sreća što imam priliku da iskusim život.

Ali, to stanje nije mo­guće doživeti razmišljanjem. Kada pokušavamo da reši­mo naše probleme ili izazo­ve samo intelektom, isto je kao da se nalazimo u tunelu. A kako vidimo u tunelu? Čini nam se postoji samo jedan izlaz, tj. jedan način da iz nje­ga izađemo. To je naš najčešći način rešavanja problema izazova, ili ciljeva koje sebi postavljamo, jer pokušavamo da iz situacije izađemo logički. Nismo svesni da smo upravo mi i kreirali tunel u podsves­nom umu i tako ograničili naš izbor rešenja. Ali, kada deluje­mo iz inspiracije, mogućnosti su neograničene.

Danas smatram da je to najlepši način življenja. Ali, kako doći do inspiracije? Da li je to puka slučajnost? Znamo da neki umetnici ili pronalazači mogu iznena­da biti nadahnuti da kreiraju dela o kojima se posle može pričati vekovima. Po Ho’opo­noponu, inspiracija teče ka nama u svakom trenutku, ali zbog ogromne količine pro­grama u našoj podsvesti, mi je nismo svesni. Zato je po­trebno, trenutak po trenutak, čistiti sećanja koja se nalaze u našoj podsvesti. Tako polako postižemo unutrašnji mir, a naše srce postaje sve čistije. Kako naš um postaje bistriji, ideje koje nam dolaze, bivaju prave za nas. Kada praktikujemo Ho‘oponopono, prediv­no je i to što jednom uklonje­no sećanje iz našeg uma, biva uklonjeno iz svih umova sa kojima smo delili to sećanje. Na taj način, ljudi bivaju inspi­risani i ne znajući, a mi često možemo svedočiti savršenoj sinhronizaciji događaja, ne samo u našem, već i u životi­ma ljudi koji nas okružuju.

Kako prepoznati ins­piraciju? Obično to možemo shvatiti tek nakon nekog vre­mena, kada primetimo kako se tačkice u našoj prošlosti spajaju, a slika počinje da do­bija smisao. Dakle, ne može­mo znati, ali možemo imati poverenje. To je i ključna ra­zlika. Često inspiracija može biti ideja da uradimo nešto potpuno nelogično, nešto što nas plaši i vodi van komfor­ne zone, pa se pitamo zašto li se ta ideja uopšte pojavila. Ali, ako verujemo, učinićemo prvi korak, iako ne možemo videti cilj. Tada se obično po­javljuje pomoć, i sve se deša­va kao da je vođeno čarobnim štapićem. Moje iskustvo kaže da kada sam inspirisan, obič­no ne znam zašto se negde nalazim, tj. nemam logičan razlog. Jednostavno verujem da baš treba da radim to što radim i sve se kasnije odigra na savršen način.

Evo najsvežijeg prime­ra. Pre samo nekoliko dana, odlučio sam da po drugi put posetim radionicu Siniše Ubovića, čoveka koga sma­tram velikim učiteljem i div­nim prijateljem. Zaista nisam imao pojma zašto idem. Kako sam znao da to treba da ura­dim? Nisam znao, ali sam ver­ovao. Pred polazak sam ušao u svoju uobičajenu meditaciju i osećao izuzetni mir. Odjed­nom se pojavila misao: „Peri­od tvoje obuke je gotov. Sada dolazi život koji si tako dugo želeo.“ Osetio sam čistotu tih reči, ali nisam tome pridavao previše pažnje, jer u tom tre­nutku to je ipak bila još samo jedna misao, koja možda do­lazi iz sećanja. Samo nekoliko minuta kasnije ušao sam u kola. Lampica na tabli osvetli­la je sat i primetih 09:09. Od­lučih da proverim ima li u tim brojevima neke simbolike. I, naravno, na prvoj stranici koju sam pronašao na internetu pročitao sam bukvalno istu rečenicu koju sam nekoliko minuta pre toga „čuo“. Potom sam, nakon samo dvadese­tak minuta na radionici, dok su se čuda dešavala preda mnom, jednostavno znao da sam još jednom na pravom mestu, u pravo vreme.

Ipak, ovaj način življenja nije lak. Potrebno je preuzeti 100 % odgovornost za sve u našem životu i biti svestan da, šta god se dešava, postoji neko sećanje u našoj pods­vesti koje to izaziva. Svako od nas ima izbor u svakom trenutku. Možemo se kretati ka unutrašnjem miru, slobodi i ljubavi, ili osuđivati svet oko nas i vrteti se u istim sećan­jima. Pitanje je u šta ćemo uložiti našu energiju. Kada imamo mir, naše ideje dolaze sa čistijeg mesta, nego kada bezobzirno jurimo kroz ži­vot, ne primećujući koliko je život, zapravo, čudesan. Ta­kođe, često mislimo da neš­to moramo da radimo, što je u suprotnosti sa slobodom, koja predstavlja suštinu naše duše. Ekart Tole kaže da je proveo nekoliko godina kao beskućnik u parku, u stan­ju apsolutne radosti, pa tek onda postao duhovni učitelj. Kada mislimo da moramo, gotovo sigurno ćemo sebe podsvesno sabotirati. Ali, kada smo u miru i znamo da ništa ne moramo, onda naše akcije postaju čistije i slobodnije, unutrašnje prepreke po­lako nestaju i čini nam se da se nekada stvari obavljaju na magičan način. Zato, ako nam je potreban izazov, neka to bude unutrašnji mir i čistota srca, a sve ostalo će zaista doći.