PIŠE: SVETLANA CECA MARJANOVIĆ, PROFESIONALNI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA
Potičem iz radničke porodice koja mi je pružila čvrste temelje za život. Moja porodica me naučila vrednostima kojima se ponosim i danas, a zahvalna sam im za mnogo toga. To je bila porodica u kojoj je svake godine sandučar bio pun mesa, gde su se pravile zimnice, vino i rakija, gde se oduvek pazilo na to da se gosti osećaju kao kod svoje kuće.
Nisam odrasla uz skupe farmerke i patike, ali ponosno sam nosila ono što su mogli da mi priušte. Moja garderoba je bila čista, ponekad zakrpljena, ali nikada to nisam doživljavala kao nešto loše. Roditelji su mi usadili ponos i zahvalnost, pa nikada nisam osećala zavist niti ljubomoru prema drugima.
Moje okruženje je bilo raznoliko, ali sam se uvek uspevala uklopiti zahvaljujući svojoj vedroj prirodi. Bila sam nasmejana, otvorena i uvek spremna da pomognem. Moja energija privlačila je ljude i to mi je pomoglo da se osećam prihvaćenom, bez obzira na razlike među nama.
Kada sam izašla iz svog grada i zakoračila u svet, tek tada sam shvatila koliko je život van sigurne porodične luke drugačiji. Svet je često delovao kao arena – surov i nepredvidiv. Prilagođavanje je bilo teško, ali nisam dozvolila da se to primeti. Otac me je uvek učio da budem ponosna na sebe i ono što jesam – te njegove reči su mi bile vodilja u trenucima nesigurnosti.
Naučila sam da iz svakog iskustva izvučem pouku i da zahvalnost prema korenima nosim kao neprocenjivo blago kroz sve svoje puteve.
Danas sam profesor, supruga, majka i drugarica. Možda nisam rešila sve svoje unutrašnje dileme, ali sam ih osvestila i to smatram velikim korakom. Učim lekcije svakog dana jer verujem da život nije samo u promenama, već i u očuvanju onoga što jesmo. Zašto bih se menjala zbog drugih? Možda je pravi put u tome da prihvatim neke svoje osobine, čak i a ko i h d rugi vide kao greške. Za mene, te osobine nisu mane – one su moj štit. One me štite od ljudi koji su koristoljubivi, dvolični ili zavidni. Prihvatila sam da svi delovi nas nisu namenjeni promeni. Neke osobine postoje s razlogom – da nas vode, da nas sačuvaju, da nas podsete ko smo u svetu koji nas često tera da budemo nešto drugo. Naučila sam da je snaga u tome da se ne odričemo sebe zbog tuđih očekivanja.
Kroz svoj dugogodišnji rad sa ljudima, posmatrala sam kako su njihove sudbine zapisane, ali i kako ih sami kreiraju – često nesvesno, ali uporno blokirajući sopstveni put. Uprkos svemu, osećam se presrećno i neizmerno zahvalno što imam priliku da budem svedok njihovih priča i unutrašnjih borbi.
Razumem ih. Razumem kada su ljuti, tužni ili razočarani. Svaka emocija ima svoju svrhu i svoje mesto na njihovom putu. Verujem da kroz te emocije moraju proći jer drugačije neće moći da uvide kako Sunce ponovo izlazi, kako svetlost nadjačava tamu i kako je život, u svojoj suštini, zaista lep.
Promene dolaze polako, ali kada se dese one otvaraju vrata zahvalnosti i radosti. Moj rad nije samo da ih usmerim, već da ih podsetim na snagu koju već nose u sebi. Svi trenuci, čak i oni najteži, deo su puta koji vodi prema ispunjenju. Život postaje lep kada ga sagledamo kroz prizmu zahvalnosti i ljubavi – prema sebi i prema svetu koji nas oblikuje.
I znate šta? Moj svemir je onakav kakvim ga ja vidim, kakvim ga gradim svakog dana – pun izazova, emocija i lekcija, ali i zahvalnosti i vere. Svako od nas nosi u sebi snagu da stvori svet po svojoj meri, bez potrebe da se prilagođava tuđim očekivanjima.
Zakoračite u svoj svemir bez straha i bez izvinjenja. Neka vaš korak bude tih, ali odlučan. Svet je lep onoliko koliko dozvolimo sebi da ga vidimo takvim.
Moj svet, moj svemir – to sam ja.
