PIŠE: SVETLANA MARJANOVIĆ, PROFESIONALNI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA
Čovek kao putnik uvek je na nekom putu upoznavanja sebe. Dugo mi je bilo potrebno da prihvatim promene u vezi sebe i da postanem celovita. Jedan od najvećih izazova u mom životu bilo je da naučim kako da transformišem bol, stid, bes i tugu koji su postojali u meni.
Tokom tinejdžerskog doba, provela sam sate i sate u vizijama i tražila neki opipljiv dokaz kojim bih porodici pokazala i dokazala šta vidim. Zato sam odlučila da posećujem ljude koji se bave nekim vidom proricanja budućnosti i energetskim radom. Obišla sam mnogo njih kako bih došla do novih uvida i dobila odgovor na pitanje – Ko sam ja? Bila sam otvorena za novi svet. Ono što je bilo interesantno na tom putu je da sam tim ljudima kod kojih sam išla po odgovore uvek govorila šta će im se desiti. Među njima sam i stekla prijatelje.
Moja velika prijateljica, imenjakinja koju sam često nazivala Majka Ceca, više nije među živima. Gledala je u tarot karte koje su bile izlizane od korišćenja. Mnogo njih je dolazilo kod nje. Voleli su je ljudi, a i ona njih. Bila je žena kojoj sam se divila na strpljenju i empatiji. Provodile smo puno vremena zajedno i često mi je govorila: „Neću dočekati da te vidim kako javno koristiš svoj dar.“ Samo bih joj se nasmešila i zagrlila je. Nisam nikada htela da radim javno sa ljudima. Znam da je ona među anđelima, da me čuva, voli i bodri.
Godine su prolazile, a ja sam još uvek tražila svoje odgovore. Usput sam obilazila manastire i crkve, tražila savete i mišljenja. Vizije koje sam imala doživljavala sam kao prokletstvo, a ne dar. Molila sam se Bogu da mi oprosti. Činilo mi se da moj put nije imao kraj.
Pre 17 godina, upoznala sam čoveka po imenu Dragan, koji je sa juga, koji je odgovorio na moja pitanja pre nego što bih ih postavila. Na putu do njega, videla sam kuću u kojoj on radi, ali u njoj ne živi. Videla sam čoveka skitnicu kome je on ustupio kuću da bude i njegov dom. Naš susret je izgledao kao susret dva druga koja se dugo nisu videla. Sa praga mi je rekao: „Kako je nama bilo uzbudljivo u Vizantiji, sećaš se?“ A onda sam prišla, podigla njegovu ruku i rekla: „Ruku sam ti iscelila, sećam se.“ U nekom od prošlih života bila sam vidar.
Videla sam da Dragan ima vizantijski krst koji čuva u ormaru. Nasmejao se i otvorio ormar i dao mi krst. Niz moje lice slivale su se suze. Sećanja iz davnih vremena su oživela. Nas dvoje smo od tada nastavili naše prijateljstvo i u ovom životu. Jednom mi je rekao: „Odabrana si i ne odriči se dara nikada! Doći će vreme kada ćeš biti spremna da daš i podeliš. Nauka i misterija postaće jedno, a ti ćeš dobiti odgovore koje tražiš.”
Tako i bi. Upoznala sam puno ljudi, našla svoje učitelje, a i sama sam spremna za iskušenja koja tek dolaze, za nove ciljeve i spoznaje koji me čekaju na ovom put.
