TESKT: DR KATARINA RAKITA – KONSTELACIJE
Ljubav. Moć ljubavi. Blisko, a ujedno krajnje apstraktno.
Najkraći put za razumevanje: ljubav jednako prihvatanje.Da, prihvatanje svega što jeste. I to kroz prihvatanje sebe. Sebe, onakvog kakav jesam.
To je moć ljubavi – kapacitet za prihvatanje.
Ono što zapravo nedostaje, zbog čega „ne vidimo drvo od šume“, nešto je mnogo bazičnije, jednostavnije, a sa druge strane, najcelovitije i najteže dokučivo pitanje: Ko sam ja? Ko je taj ili ta koga zapravo treba da prihvatim?
Sve ovo navedeno vraća nas u period puberteta, kada se sa tim, a i sličnim pitanjima, prvi put suočavamo. Odgovor često tražimo u romanima ispisanim dubokim dušama književnih klasika ili pak prozaično, uz gutljaj alkohola sa svojim vršnjacima, vodeći „dubokoumne razgovore“.
U tom periodu, ali i ne samo u tom, pravi odgovor na pitanje ko sam? zapravo je nemoguće prihvatiti, jer je on u suprotnosti sa onim čemu pubertet zapravo služi.
Nepoštovanje i negiranje roditeljskog autoriteta, mešavina ljubavi i mržnje, autentični osećaj da umemo bolje nego što to čine naši roditelji, imaju svoj duboki smisao i svrhu – raskidanjem nevidljivih veza bezuslovne ljubavi sa našim roditeljima otvaramo prostor za kreiranje novih odnosa, a kasnije i formiranja naših sekundarnih porodica. To je dakle zdrav proces, prirodan, u službi velike ljubavi.
S druge strane, genetski materijal koji nasleđujemo ne odnosi se samo na boju očiju, kvalitet kose, oblik nosa, već i na karakter, navike i osećaje naših roditelja, njihovih roditelja, njihovih roditelja, i tako daleko, daleko unazad.
Krajem prošlog veka, nemački filozof, pedagog i teolog, Bert Helinger, postavio je temelje nove psihoterapijske metode Porodične konstalacije (Familien Aufstellung), koja je već posle nekoliko godina prevazišla nivo psihoterapije i postala način gledanja na život i svet oko sebe. Koristeći se osnovama Jungovog kolektivnog nesvesnog, uočio je da je najmanja, a ujedno i bazična jedinica, veće od individualog nesvesnog, zapravo porodično nesvesno. Na taj način, otvorila se nova ravan u razmatranju naših osnovnih unutrašnjih dinamika, a to je duboka uslovljenost svega našeg – nasleđenim.
MI (JE)SMO NAŠI RODITELJI – uvid, teorija, aksiom. Procena slobodne volje uprkos svemu što nam ego nudi je minimalan, ispod 1 %.
Upravo je to osnovni uzrok pubertetskih oluja. Ogledalo tj. JA, upereno u naše roditelje koji to ne mogu da podnesu, tačnije nijedna strana ne prihvata to jednostavno prirodno pravilo da smo svi jedni drugima ogledala, za sve naše senke (divan izraz za sve ono što ne volimo ili drugi ne vole u nama). Među ogledalima, najsjanije i najpreciznije je dete, posebno u periodu puberteta. Ono podseća roditelje na sve ono što oni jesu, a ne žele da prihvate. I dete samo odbija da prihvati da je to što jeste: ja (je)sam moji roditelji.
Kao što smo već rekli, ceo ovaj strastveni tango ne odigrava se samo na podijumu fizičkih karakteristika mame i tate, bake i deke, tetaka i ujaka. Da, da, i to naročito onih koji nam žešće idu na živce i koje organski ne podnosimo (jer taj deo sebe ne želimo da vidimo i nismo spremni da prihvatimo). Na tom podijumu su jasno ucrtani koraci, ispredena je potka koju moramo i mi proživeti, dok ne prihvatimo sve sudbine i sve izbore naših predaka.
Sve ljubavi, mržnje, preziranja, pa čak i ubistva, samoubistva. Prihvatanje da su svi oni radili ono što su najbolje znali u tom trenutku, a sve boreći se za zrno ljubavi ili za lojalnost svojoj porodici, svojim precima. Sve dok osuđujemo, sudiće nam se. A i ko smo mi da sudimo? Hiljadama godina unazad, naši preci su život primali, sačuvali ga uprkos bolestima i ratovima, predavali ga dalje, sve do nas. Sa verom da ćemo raditi sa njim najbolje što umemo.
I tako jednostavno, a ujedno i najteže, okrenemo se unazad, pogledamo sve njih i sve ono što sa njima dolazi (preljube, kockanje, alkohol, ili pak talenat, lepota, inteligencija) i prosto prihvatimo. Prihvatanjem svih zapisa naših purinskih i pirimidinskih baza, metil grupa, genoma, hromozoma, svega onoga što smo dobili i doneli na ovaj svet, prihvatamo sebe.
Autentičnog, neprojektovanog, kreiranog po meri onoga što treba da iznesemo.
Posle 25 godina kliničkog iskustva kao specijalista anestezije, reanimacije i intenzivne terapije, radeći sa najtežim i kritično obolelim bolesnicima, i posle uspešno završene edukacije za sistemskog porodičnog terapeuta metode Porodični raspored – poredak ljubavi, dr Katarina Rakita na jedan novi, integrativni način, pristupa pojedincu, pronalazeći skrivene dinamike, uronjene u nesvesni deo naše ličnosti, koje nas, ako dovoljno dugo traju ili su dovoljno intenzivne, na kraju razboljevaju i na fizičkom nivou.
Koristeći morfogenetsko polje, kao neinvazivnu i potpuno neškodljivu dijagnostiku, dobijamo mogućnost da proniknemo u uzroke bolesti, koji su ponekad vezani trasngeneracijski.
O metodi
Spajamo najbolje nasleđe tradicionalne i savremene medicine u svrhu negovanja duše i tela. To nas dovodi do ispunjenog života sa smislom i svrhom.
Porodični raspored ili porodične konstelacije su jedna od metoda tradicionalne medicine koje je Ministarstvo zdravlja Republike Srbije ozvaničilo prema čl. 6. Pravilnika o bližim uslovima, načinu i postupku obavljanja metoda i postupaka tradicionalne medicine (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 119 оd 14. decembra 2007. godine).
Našim životima upravljaju naše nesvesno i kognitivna svest. Nesvesno je neprestano spremno da radi za nas, ali vrlo često na putu mu stoji racionalna svest.
Tokom seminara, postaje jasno gde je došlo do energetskog zastoja i kakav je stvarni prirodni poredak, što otvara put delotvornim snagama, koje ponovo mogu nesmetano da počnu da rade za nas. Znanje o porodičnim rasporedima može se primeniti na sve sfere međuljudskih odnosa, a suština postavljanja porodičnog rasporeda jeste da se sagleda gde se zapravo nalaze povrede ili blokade. Nakon što ih spoznamo i shvatimo, one gube svoju moć nad nama. Priznavanje najdubljih povreda i izmirenje sa sudbinom oslobađa energiju koja je izvor naše lične snage, koja nam je neophodna za svakodnevni život.
Suština porodičnog rasporeda nije traganje za krivcem. Cilj je da se shvati postojeća, često skrivena, dinamika porodičnih odnosa.
Mi nismo u moći da promenimo ono što se već desilo, ali svakako možemo da ga sagledamo iz drugačije perspektive.
Nakon što događaje vidimo onakvima kakvi jesu, dolazimo u dodir sa svim onim što oni sadrže – kako lošim, tako i dobrim.
Sveobuhvatna snaga koja rukovodi našim životima ne izdvaja ništa i nikoga. Tek kada ono što jeste sagledamo takvim kakvo jeste, moguće je pomirenje sa sudbinom. Tek tada duša konačno može ponovo da nađe davno iščekivani mir. Da bi se dosegao taj nivo svesti, neophodno je pomirenje sa svime što je bilo i što jeste.
Kroz porodične konstelacije, otvara se put ka ljubavi koja boravi u svakome od nas. Upravo razrešenje blokada omogućava ljubavi da savlada branu i ponovo poteče. Da bi mogla da deluje, ljubavi treba pružiti neophodan prostor, koji možemo napraviti tek kada se oslobodimo predrasuda, optuživanja i vlastitih predstava.
