ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ
Учествујем у припреми једне изложбе у чијем фокусу су Адам и Ева.
На скорашњој конференцији разговор се распламсао, са позицијe једне религијске заједнице, управо о Адаму и Еви.
Пролазим поред дворишта велике зграде у Београду, деца разговарају – да ли је и ко тачно живео пре Адама и Еве и како и за кога се Кајин венчао. Дискусија чисто теолошка.
Једна издавачка кућа има слоган Теологија је опет у моди – чини се да није ни излазила из моде, само смо престали теологијом да зовемо оно што она јесте. Можда. Мене тема новембарског броја о поновном стварању враћа или доводи у двориште Адама и Еве. Дакле, у свет.
Живим у близини куће у којој је некада живео Бранко Миљковић. Пролазим истим улицама и често размишљам шта је и ко за њега био свеИмир. Зашто да нас поново ствара? Ко ћемо бити ми као поновљени? Можда је песник мислио на време ОНО – Новог века и довека. За тај свет по-ново се ваља поновити не само свемиром, песмом – ваља нам двориште, дакле свет поспремити. Поспремити!
Да нису можда неки разумели да интервенцијама над другим, другачијим, над животињама, травом, дрветом, планином, реком, морем – поспремају свет?
Има и наука које поспремају углавном туђа дворишта, и то тако што своја претварају у банкомате.
Изледа да се нека дворишта брже пуне банкоматима од других. Опет, нека остају потпуно скучена и завучена да их нико не види, па опет трећа, нека, толико су мала да не стаје ниједан човек у њих. А где да живи тај Човек, први Адам или последњи Ми, поновљени – где ћемо?
У овом свету – Теологија је увек у моди! Овај свет је обећани свет, овај свет је поновљени свет. За овај свет моли свака молитва. Молитву изговара сваки човек – ваљда.
У једном сусрету двоје људи ми је рекло: Ми се не молимо, не знамо ниједну молитву; Ми то својим речима. Да, молитва и јесу личне речи, баш као и песникове. И заједничка молитва су наше (заједничке) речи. Можда да покушамо сви својим речима да нађемо реч прву којом да назовемо своје заједничко двориште. Једним именом. Можда да покушамо да остане заједничко, а својим речима свако да остане слободан да га опише, али не и избрише или премери својим метром.
Колико пута треба да се поновимо, да разумемо да по НОВ начин постојања морамо својим, а заједничким речима да разговарамо са оним ко нам је двориште дао? Историја се не понавља, зато што се људи који су је чинили не понављају. Други су сада мете, трећи су меци, четврти мета… и тако унедоглед. Не само Адам и Ева, двориште, већ нам је и недоглед заједнички. То што из овог дворишта опет ограђујемо и одбацујемо неког и из тог недогледа, то је наш метар и мера, али није мера раста оног какви можемо да будемо, и главно – Оног који све хоће, а ништа не мора. То хтење није од Адама, као наше. То је хтење из тога што не мора, а хоће – чисте слободе.
Ми ни чисти, ни слободни, макар милион пута да се поновимо, копирамо, клонирамо… шта год ново урадимо, стари смо људи. У жељи да се понављамо, старимо још брже и умиремо још страшније. Можда милон пута да се помолимо? Можда милион људи загрлимо? Можда милион разделимо? Можда милион дворишта у једно за све окупимо? Можда милион речи у једну стане? Милион је можда двориште које живимо.
Е тако ми поновљени људи говоримо о милионима. годинама, времену, световима, сватовима, болестима, зацељењима, терапијама и успесима. Непоновљивима нас види само онај ко нас слободно воли. Опет почетак, да?
„Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем”, ставио је песник тачку, али мислио је на планету целу. Тик уз овај стих. И у сваком наредном звезде су множина, сазвежђа крвотоци његових речи. Светлост, Свет и Свети – Теологија је увек ту. Ми смо ти могући свети – због теологије или не – нама је дато да својим речима разговарамо са Сунцем Правде.
Ми ћемо то Твојим речима. Укуцате ли Сунце Правде и машине ће знати истину, а ми онда можемо слободно поверовати, јер смо је прочитали. Адам и Ева су исто прочитани од првог момента стварања до раздвајања, али су пуштени и препуштени слободи да сами поново двориште направе. Знамо како изгледа. Видели смо и можемо и у себе (такве) да поверујемо.
Док сунце не проговори – поменути песник каже, а Отац проговори – Син – Сунце Правде.
Ми ћемо то Твојим речима. Тачка као у песника – планета цела.
