PIŠE: SUZANA MARJANOVIĆ
Već je drugi dan kako pokušavam da javim maloj Suzi da je konačno dobila onaj posao o kom je godinama maštala, još iz vremena poznatom po okrutnom ratu između istog naroda unutar iste države. Tražila je beg od vesti sa crno-belog televizora koje su po celi dan baba i deda prepričavali sa svojim rođacima iz komšiluka. Prividno je pronalazila mir i u pravljenju kuće za lutke od kartonskih kutija, pocepanih bakinih kuhinjskih krpa prepoznatljivog jugoslovenskog veza i dedinih polomljenih dasaka. Razmišljala je o tom svom neostvarenom snu baš tog dana kada je mejl sa ponudom za posao zatekao na obali reke, gde uvek razmišlja o prolaznosti života dok motri na svoje dve bebe u vodi, a koje zapravo više i nisu bebe.
Reka je uvek podseti na pismeni sastav iz srpskohrvatskog jezika i književnosti simboličnog naslova “Zbogom mojih petnaest godina”, kada je kroz opis baš te tekuće vode koja ima svoj tok, ušće, pritoke, metaforički pokušala da opiše ono što misli da je život koji je čeka. Ta trojka u svesci, uz nastavničin opis da je rad apstraktan i neprikladan za njene godine, bio je prvi znak da treba da se bavi pisanjem. Iako tada nije znala šta te reči apstraktno i neprikladno znače, bila je sigurna da je opisuju. Danas za takve pojave u društvu koriste termin “crne ovce”, a tih 90-ih godina su ih nagrađivali kada urade nešto društveno-korisno što nikom drugom ne bi palo na pamet, da bi ih već sutradan kažnjavali kritikom ili osuđivačkim pogledima ako se izraze ili obuku drugačije od svoje sredine. Ta trojka njoj baš ništa nije govorila, jer je već u petom razredu osnovne škole shvatila da ocene nisu merilo nečijeg znanja, pošto se neznanje često ocenjivalo peticom ukoliko i privatno poznaješ nastavnika.
Nikada je nije napustio osećaj da će ona jednog dana raditi svoj posao iz snova, baš onako kako je zamišljala da ga rade pravi profesionalci. Nekoliko puta su joj rekli da je dobra u tom poslu, jednom je čak čula i da je bolja od drugih, pa iako nije poverovala u to, želela je da veruje. Zapisala je te reči i čitala ih je sebi onim danima kada ni vera ni nada nisu bile na njenoj strani.
Čekala je na ovaj momenat tačno 27 godina.
A sada je nema. Ne čuje me.
A važno je da zna da je uspela u onome što je još kao tinejdžerka zapisala u svom dnevniku — šta je to što najviše želi — onog dana dok su bombe padale po Pasuljanskim livadama.
Reći će da je znala, da nikada nije sumnjala u sebe, ali ja znam da to nije istina. Videla sam je u suzama kada svi zaspe, jer jedino je tada mogla da plače a da joj niko ne kaže “Mnogo si ti osetljiva, nije to ništa strašno”, a i da ne čuje onu rečenicu koju nije volela “Zašto cmizdriš i dramiš sada?”.
Bezbroj puta osetila sam njen strah zbog neizvesnosti, njenu bol zbog izdaje, a tek onaj bes, rušilački, destruktivni. Tugu i dalje osećam, jer ona postoji kao podsetnik na sve te emocije sa kojima tada nije umela da se nosi.
Zato je nema sada, nije tu, isključila se, ne veruje da ovo nije put ka još jednom razočarenju, novoj prevari, jer je videla mnogo takvih blještavih trenutaka, upakovanih kako bi joj se podvalilo lažno prijateljstvo, kao i laskavih momenata koji su je odveli u neiskreno partnerstvo.
A možda joj samo treba još malo vremena da odgovori na taj mejl koji menja život.
Baš nedavno smo razgovarale o tome, gledala me je iz ogledala sa onom smešnom maskom na licu, za koju joj i kozmetičarka i drugarice govore da je dobra za bore. Rekla je da baš to želi — i taj posao, a i manje bora.
I ne znam zašto je sada nema u ovom istom ogledalu.
I zašto se sada opet stvorila ova sa očima punim straha?
Poslednji put sam je videla u obrisima musavog prozora memljivog podruma, gde je satima bila zaključana između buradi vina i drvene džinovske kace sa rakijom. Sećam se da je tada prvi put pomislila da je to kraj njenom životu. Pa onda još jednom, zbog onog udarca u betonsku banderu, ali nije bilo dovoljno sekundi za isti strah. Ma sećam se da je to pomislila i nedavno, na prvom porođaju, mada je strah vrlo brzo promenio svoje stanje.
Ožiljci svih tih strahova ostali su na telu, samo je taj strah iz smrdljivog podruma opstao u glavi, pa čim naiđe neki novi strah, taj stari krene da se izliva i curi po celom telu. Telo počne da joj se trese, a već u sledećem momentu zaboravi na podrhtavanje jer bol u stomaku postane jači. I dok pokušava da ga sanira, on pređe u glavu, odmah direktno u čelo, i tada već zna da mora da legne, da se umiri, možda malo i odspava.
Kada se sistem pregreje, naučila je kako da ga ohladi. Ništa od toga nije znala ranije.
Nije znala ni da se deca ne vrednuju po polu — ubedili su je da je žensko dete tuđa kuća.
Promenila je mnogo kuća, nije znala koja je njena, tražila je svoju kuću decenijama. I dok nije saznala da je ona svoj dom, da je dom u njoj gde god bila, stigli su u mnogo šta još da je ubede.
Godinama je vrtela po glavi tuđe izraze i fraze kao svoje misli.
“Žene ne mogu da rade poslove koji su predviđeni samo za muškarce. Ovo je svet gde vladaju muškarci. Ženski poslovi su kuća i deca, pored posla ne ginu ti džoger i tiganj, ali ako imaš sreće da se bogato udaš, onda ti posao možda bude da se baviš samo decom. Ako želiš fakultet i svoju platu, moraš da radiš od 8 do 4 popodne, zatvorena u nekoj fabrici i kancelariji. I najbolje je da radiš isključivo prvu smenu, jer gde ćeš ti kasno, tako mala i mršava, da se vraćaš kući. Noć je uvek opasan teren za ženu, jer noću samo manijaci šetaju, pošten svet tada spava, oni rade ujutru. Što je suknja kraća, šalješ lošu poruku o sebi. Niko neće da oženi devojke koje mnogo pričaju — skrati malo taj svoj jezik.”
Ubedili su je i da samo jednom godišnje može na more i samo tamo gde svi idu, gde je sigurno i provereno i, naravno, jeftino. To što je jeftino je u stvari i presudno, jer novac mora da se štedi za crne dane.
I tako joj sa takvim ubeđenjem dani postaše crni, a i kako da zna da su to loši dani kada su svima oko nje crni. Svi imaju iste porodične drame, skoro pa identične. A i svi muškarci su isti, i komšinica i kuma i tetka kao da su udate za istog čoveka. Rade svi u istoj fabrici, kupile su im iste šortseve za leto da presvuku one iste uniforme kada se istim autobusom vrate sa posla, dok im one serviraju isti ručak o kojem su razmenjivale recept na istoj pijaci gde kupuju svi iz kraja. U tom razgovoru gde se baš ništa važno ne kaže, a potroši se mnogo reči, slože se uvek oko tog nekog jela koje odavno nisu spremale, a njihovi u kući ga baš vole, svi, a najviše svekrva i svekar. To je valjda neko merilo po kome se sve snaje mere koliko dobro kuvaju.
I tako sve oko tebe postane isto, i svima je teško, i svi govore da je važno da se bore, i ako ti ne vidiš smisao, ne smeš da govoriš da može drugačije, jer šta ti znaš, ti si samo jedno glupo žensko.
I rečenice se nižu u glavi redosledom koji počinje da te guši. Kad poželiš da promeniš svoje misli, pojavi se novi folder, usnimljen. Ne želiš da ga sačuvaš, pokušavaš da ga obrišeš, ali na terapiji shvataš da je i dalje tu. Kakvo neverovatno saznanje — naše telo ima svoj iCloud.
Tu su sve rečenice koje si čula kroz svoj dosadašnji život za koje misliš da su tvoje, a u stvari su tuđa iskustva i uverenja. Tu su i svi oni osećaji izazvani tim rečima za koje ti sada znaš da ne treba da ih kažeš svojoj rođaki ako je voliš i želiš joj sve najbolje, kao što su i tebi govorili da te vole i sve to govore iz najbolje namere.
“Žene su loši vozači, gde ti da voziš auto, vidiš da jedva umeš da hodaš u tim drvenim nanulama. Gde si pošla daleko od kuće, tu se udaj, blizu tvojih, da mogu da ti pomognu. A i gde god da se udaš, sigurno ćeš nadrljati, ti si rak u horoskopu, osetljiva, emotivna, romantična, a muškarci su đubrad, samo na jedno misle.”
Oh, dear little me!
Zar ti nisam primerom pokazala da baš sve može drugačije? Ne mora se na more samo jednom godišnje, možeš i više puta. Videla si da možeš da otputuješ i sama kuda god želiš i da ostaneš koliko želiš. Možeš na odmor i bez muža i bez dece. Možeš na odmor i sa svojim prijateljicama. Možeš da potrošiš i celu svoju platu na samo jedan par sandala i jednu torbu i nećeš ostati bez novca, jer oni crni dani ne dolaze onima koji ih ne čekaju. I upoznala si muškarca koji ni jednom drugom ni po čemu nije isti. Vidi nas, on je uvek tu za tebe, iako si bila ubeđena da sve moraš sama ukoliko ne pristaneš na posao od 8 do 4 i brak u kojem ćeš uz džoger i tiganj patiti zbog svoje rakovske emotivne prirode.
Izbroj koliko je tvojih ljudi koji žive sve ono što su te neki drugi ljudi ubeđivali da je nemoguće. Kakav je blagoslov imati ih, posebno onim danima kada jedva hodaš pod teretom prošlih iskustava.
Zar budućnost sada ne deluje zabavnije i zanimljivije otkad znaš da je sama kreiraš?
Znaš koliko ti znači što ti žene svakodnevno zahvaljuju na tvojoj društvenoj mreži @suzabymyside kada im primerom približiš hrabrost, vratiš veru i volju da stvore najjaču valutu danas — svoju autentičnost.
Zato ne odustaj, jer opet si uspela u onome u čemu su te ranije ubeđivali da je nezamislivo, govoreći da je to privilegija rezervisana za neke druge.
Dear little me, više pažnje pokloni ljudima koji ti tapšu iz prvog reda i vidimo se na sledećem nivou ove igrice koja se zove ŽIVOT.
