PIŠE: MILOŠ MILOŠEVIĆ
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE
U rečniku sam pronašao da obilje znači mnogo stvari, velika količina nečega. Pitam se ko određuje koliko je to “mnogo” – za koga i koliko je to tačno velika količina nečega. Razmišljajući o tome, posmatram svoju decu, čiju radost i ljubav prema svemu što ih okružuje osećam svakodnevno. I ako biste me pitali da li je to obilje ljubavi, morao bih da vam kažem da je to nešto veće od toga, jer obilje mi nekako izgleda i zvuči ograničeno, a ja imam osećaj da postoji nešto iznad obilja, nešto neograničeno i predivno, kao što su ljubav i nežnost koje zrače iz očiju svake bebe kada ugleda svoju majku…
Ne mogu, a da se ne pitam gde je ta svetlost u očima onih koje zovemo odraslim ljudima… Kakvom to obilju oni teže, pa te svetlosti više nema? Na pameti mi je ona Ajnštajnova: “Ne postoji mrak… mrak je samo odsustvo svetla.” Mnogi veliki umovi su nam rekli da su oči ogledalo duše i ja se iz dana u dan trudim, šetajući gradom, da spoznam duše znanih mi i neznanih ljudi. Nekada su me učili da oči mogu biti lepe i manje lepe, i da to, uglavnom, zavisi od boje… kada smo bili klinci, neki od nas su ludeli za plavim očima, drugi za zelenim, dok su oni koji su voleli kestenjaste i braon, uvek bili sa nama “plavozelenima” u svađi. Kažu još i da je lepota slike uvek u očima posmatrača. I danas, u kafiću, čujem ono: “Jao, jesi li video/la kako ima lepe plave/zelene/kestenjaste oči?”… I ja to čujem, ali više ne shvatam… nekako se više ne ložim na boju očiju, nekako sam počeo da primećujem nešto drugo, a to je njihov sjaj ili još češće odsustvo istog…
Profesionalno se, inače, bavim prodajom, to je moj backround, i u mom poslu osnovno pravilo je: Onoga čega ima malo, a traženo je, uvek je i najskuplje. Sa druge strane, mudri ljudi, o kojima dosta čitam, tvrde da sve što ima cenu nije vredno i da su najvrednije baš one čiju vrednost ne možemo odrediti cenom. Ako biste me pitali koje su najvrednije stvari na koje ne možemo staviti cenu, odgovorio bih: vreme, životna energija i sjaj u očima.
Ko su ti ljudi sa sjajem u očima, da li stvarno postoje i kako su, kako bi ih Sveti Despot Stefan Lazarević opisao, “naučili mrak da sija”?
Da, ima ih… i znam nekolicinu lično… I nisu najbogatiji… I nisu najuspešniji u poslu kojim se bave. I da, jesu drugačiji i podsećaju me na maslačak! Ne znam da li znate, ali je dobro da znate, da je razlog tome što maslačak može da izraste i na nekom neočekivanom mestu baš taj što vetar nosi njegovo seme, koje nakon pada nađe put do zemlje, i ume da čeka, nekada i decenijama, da poraste… I naučnici su utvrdili da to čekanje trenutka klijanja nije “vrlina” semena, jer seme je spremno odmah da poraste, već da je priroda to uredila drugačije… ne postoji biljka koja odluči, kao što odluči čovek, da raste do pola i da stane. Ne, biljka raste uvek do svog maksimalnog potencijala. I nije do semena maslačka, već do njegovog okruženja… seme maslačka je strpljivo, i večno, i ono čeka da izraste, u svoj svojoj predivnosti, onoga trenutka kada je zemljište spremno za njegovu izuzetnost i večnost.
Isto je i sa sjajem u očima. Sjaj je bio tu kada smo se rodili. Ako mi ne verujete, zagledajte se u bilo koju bebu i videćete večnost o kojoj pričam… videćete predivne oči koje sijaju, a sijajue jer jesu ogledalo duše, duše koja veruje da je došla na ovaj svet i izabrala baš pravu porodicu i prave roditelje i pravu lokaciju da izraste u svoj maksimalan potencijal. I kao maslačak, biće predivna i sjajna. I naići će vetrovi odrastanja, naučiće je okruženje da osim SADA, u koje ono veruje, postoji i juče i sutra, i prošlost i budućnost, i da u bezbrižnosti i poverenju, u kome odrasta, postoji i krivica, i strah, i nepovernje. I baš kao kod maslačka, vetar između sedme i desete godine oduva taj sjaj iz očiju, i ono se rasprši unutar nas samih, gde čeka i čeka, i strpljivo se nada da će ponovo nekad izaći na površinu i iznenaditi svet svojom lepotom. A maslačak unutar nas izraste samo kroz taj sjaj u očima… i jeste, savršen je i neodoljiv! I može biti i zelen, i plav, i kestenjast i braon! I opet vam kažem – ja danas više ne delim oči po boji, već samo po sjaju u njima.
I našao sam takve ljude, i gledam to seme maslačka u njihovim očima, i verujte mi – to nema cenu. To su upravo oni ljudi koji bi u svaku mračnu prostoriji u koju bi ih uveli, delovali kao svetionik koji sija u mraku, te oči bi sijale baš kao zvezde vodilje i delovale bi kao da bi naučile mrak da sija.
I pitam ja njih – Kako??? Kažu da je jako jednostavno, da je to bilo u njima još kada su bili u materici, da su verovali da to seme može ponovo da iznikne i da sija, i da su smirenje i tišina uma plodno tle, i da je neuslovljena ljubav prema sebi voda kojom zalivaju to seme. Sunce koje pomaže da seme ponovo iznikne i koje ga i sada bezgranično greje, u stvari je njihova odluka da se kupaju u izobilju okeana životne energije i da je taj okean uvek tu, u nama i sa nama, u ovom trenutku, i samo u njemu, i nikada nije ni u prošlosti, ni u budućnosti. To njima liči na izobilje. Oni u kojima seme još uvek spava i čeka traže negde izobilje vani i negde u sutrašnjici i ne vide, što bi naš narod rekao, “šumu od drveta”, da je ono upravo tu gde ga najčešće neće potražiti – u njima samima – baš tamo gde treba da bude plodno tlo za maslačak u njima, koji treba da izraste kroz sjaj u njihovim očima, jer one su ogledalo duše, zar ne?
