LJUDI SA SJAJEM U OČIMA

PIŠE: MILOŠ MILOŠEVIĆ
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE

U rečniku sam pronašao da obilje znači mnogo stvari, velika količina nečega. Pi­tam se ko određuje koliko je to “mnogo” – za koga i koliko je to tačno velika količina nečega. Razmišljajući o tome, posmatram svoju decu, čiju radost i ljubav prema svemu što ih okružuje osećam svakod­nevno. I ako biste me pitali da li je to obil­je ljubavi, morao bih da vam kažem da je to nešto veće od toga, jer obilje mi neka­ko izgleda i zvuči ograničeno, a ja imam osećaj da postoji nešto iznad obilja, nešto neograničeno i predivno, kao što su ljubav i nežnost koje zrače iz očiju svake bebe kada ugleda svoju majku…

Ne mogu, a da se ne pitam gde je ta svet­lost u očima onih koje zovemo odraslim ljudima… Kakvom to obilju oni teže, pa te svetlosti više nema? Na pameti mi je ona Ajnštajnova: “Ne postoji mrak… mrak je samo odsustvo svetla.” Mnogi veliki umovi su nam rekli da su oči ogledalo duše i ja se iz dana u dan trudim, šetajući gradom, da spoznam duše znanih mi i neznanih ljudi. Nekada su me učili da oči mogu biti lepe i manje lepe, i da to, uglavnom, zavisi od boje… kada smo bili klinci, neki od nas su ludeli za plavim očima, drugi za zelen­im, dok su oni koji su voleli kestenjaste i braon, uvek bili sa nama “plavozelenima” u svađi. Kažu još i da je lepota slike uvek u očima posmatrača. I danas, u kafiću, čujem ono: “Jao, jesi li video/la kako ima lepe plave/zelene/kestenjaste oči?”… I ja to čujem, ali više ne shvatam… nekako se više ne ložim na boju očiju, nekako sam počeo da primećujem nešto drugo, a to je njihov sjaj ili još češće odsustvo istog…

Profesionalno se, inače, bavim proda­jom, to je moj backround, i u mom pos­lu osnovno pravilo je: Onoga čega ima malo, a traženo je, uvek je i najskuplje. Sa druge strane, mudri ljudi, o kojima dosta čitam, tvrde da sve što ima cenu nije vredno i da su najvrednije baš one čiju vrednost ne možemo odrediti cenom. Ako biste me pitali koje su najvrednije stvari na koje ne možemo staviti cenu, odgovorio bih: vreme, životna energija i sjaj u očima.

Ko su ti ljudi sa sjajem u očima, da li stvarno postoje i kako su, kako bi ih Sveti Despot Stefan Lazarević opisao, “naučili mrak da sija”?

Da, ima ih… i znam nekolicinu lično… I nisu najbogatiji… I nisu najuspešniji u poslu kojim se bave. I da, jesu drugačiji i podsećaju me na maslačak! Ne znam da li znate, ali je dobro da znate, da je razlog tome što maslačak može da izraste i na nekom neočekivanom mestu baš taj što vetar nosi njegovo seme, koje nakon pada nađe put do zemlje, i ume da čeka, nekada i decenijama, da poraste… I naučnici su utvrdili da to čekanje trenutka klijanja nije “vrlina” se­mena, jer seme je spremno odmah da poraste, već da je priroda to uredila drugačije… ne pos­toji biljka koja odluči, kao što odluči čovek, da raste do pola i da stane. Ne, biljka raste uvek do svog maksimalnog potencijala. I nije do seme­na maslačka, već do njegovog okruženja… seme maslačka je strpljivo, i večno, i ono čeka da iz­raste, u svoj svojoj predivnosti, onoga trenutka kada je zemljište spremno za njegovu izuzet­nost i večnost.

Isto je i sa sjajem u očima. Sjaj je bio tu kada smo se rodili. Ako mi ne verujete, zagledajte se u bilo koju bebu i videćete večnost o kojoj pričam… vi­dećete predivne oči koje sijaju, a sijajue jer jesu ogledalo duše, duše koja veruje da je došla na ovaj svet i izabrala baš pravu porodicu i prave roditelje i pravu lokaciju da izraste u svoj mak­simalan potencijal. I kao maslačak, biće prediv­na i sjajna. I naići će vetrovi odrastanja, naučiće je okruženje da osim SADA, u koje ono veruje, postoji i juče i sutra, i prošlost i budućnost, i da u bezbrižnosti i poverenju, u kome odrasta, pos­toji i krivica, i strah, i nepovernje. I baš kao kod maslačka, vetar između sedme i desete godine oduva taj sjaj iz očiju, i ono se rasprši unutar nas samih, gde čeka i čeka, i strpljivo se nada da će ponovo nekad izaći na površinu i iznenaditi svet svojom lepotom. A maslačak unutar nas izraste samo kroz taj sjaj u očima… i jeste, savršen je i neodoljiv! I može biti i zelen, i plav, i kestenjast i braon! I opet vam kažem – ja danas više ne de­lim oči po boji, već samo po sjaju u njima.

I našao sam takve ljude, i gledam to seme maslačka u njihovim očima, i verujte mi – to nema cenu. To su upravo oni ljudi koji bi u svaku mračnu prostoriji u koju bi ih uveli, delovali kao svetionik koji sija u mraku, te oči bi sijale baš kao zvezde vodilje i delovale bi kao da bi naučile mrak da sija.

I pitam ja njih – Kako??? Kažu da je jako jed­nostavno, da je to bilo u njima još kada su bili u materici, da su verovali da to seme može po­novo da iznikne i da sija, i da su smirenje i tiši­na uma plodno tle, i da je neuslovljena ljubav prema sebi voda kojom zalivaju to seme. Sun­ce koje pomaže da seme ponovo iznikne i koje ga i sada bezgranično greje, u stvari je njihova odluka da se kupaju u izobilju okeana životne energije i da je taj okean uvek tu, u nama i sa nama, u ovom trenutku, i samo u njemu, i nikada nije ni u prošlosti, ni u budućnosti. To njima liči na izobilje. Oni u kojima seme još uvek spava i čeka traže negde izobilje vani i negde u sutrašn­jici i ne vide, što bi naš narod rekao, “šumu od drveta”, da je ono upravo tu gde ga najčešće neće potražiti – u njima samima – baš tamo gde treba da bude plodno tlo za maslačak u njima, koji treba da izraste kroz sjaj u njihovim očima, jer one su ogledalo duše, zar ne?