PIŠE: DR VLADIMIR JEFTIĆ, MENADŽER U MEDICINSKOM MARKETINGU
Predizborni slogan jedne političke partije sa poslednjih izbora, po ko zna koji put, podstakao me je na pitanje moramo li i zašto stalno stremiti ka jačem, bržem, boljem, većem, lepšem, dužem, višem…
Moramo li uvek imati imperativ pobede i zašto? Zašto nam evolutivni majnd set kod nameće pobedu nad drugima, nekom u nečemu ili svačemu? Zašto u tome nismo izgleda odmakli mnogo dalje od našeg čuvenog prapretka, koga delimo sa majmunolikim primatima, ako se Darvin pita (da ne čuju ovu jeres oni iz teističkog antidarvinističkog pokreta – baciće mi anatemu)? Naučimo li išta nakon naših pobeda, i šta nakon njih ostaje, osim promila izlučenog adrenalina i serotonina, koji traju kraće od jutarnje rose do podne? Zašto je važnije učestvovati nego pobediti, i mora li se učestvovati? Koštaju li nas pobede po svaku cenu previše? Šta sa pirovim pobedama, a šta sa onima dobijenim, a izgubljenim usled straha od pobede? Da li je lozinka „Moramo pobediti“, što joj ime samo kaže – šifra ili loz, zaista kupon za put do vrata sreće? Liči na enciklopediju Hiljadu zašto i hiljadu zato.
Ono zato sledi u sledećim redovima (ali ne baš na svako zašto, ima nešto i između redova).
Možda odgovor zaista leži u čuvenoj maksimi crtanog strip antiheroja Boba Roka, još čuvenije strip sage Alan Ford:
Ako kaniš pobjediti, ne smiješ izgubiti!
I, zaista, da bismo pobjedili, moramo kaniti, a da ne bismo izgubili, moramo znati koga ili šta pobeđujemo, moramo poznavati protivnika. Nažalost, evolucija nas je na putu preko trnja do zvezda (čitaj – od amebe do ljudi),učila izgleda samo da treba da pobeđujemo druge, prenebregavajući činjenicu da je za uspešnu pobedu važno znati da smo samima sebi najteže sudije, svesno ili nesvesno najveća enigma i neprijatelji, i da bismo bili pobednici, moramo uspeti zapravo da pobedimo sebe! Priznaćete kako ovo toliko kontradiktorno zvuči, kako se može biti pobednik u sopstvenoj pobedi, jer sama reč pobeda inače vuče poreklo iz reči beda i, praktično gledano, ima današnje žargonsko značenje – baciti u bedu. Jedna od vrednih novozavetnih poruka, tako često zaboravljena, glasi: „ Ne ukazuj na trn u oku brata svoga, kad svoje balvane ne vidiš!“
Koje to balvane moramo videti? Od kojih šuma, drvo ne vidimo? Koje su to zapreke koje nas teraju da u stalnom pokušaju pobede nad drugima padamo i saplićemo se, i umesto aktivnih trkača i učesnika životnih trka, postajemo samo puki posmatrači istih? Šta u toj trci ne smemo izgubiti, odnosno šta moramo pronaći i šta moramo zavoleti-naučiti?
U šumi ličnih osobina moramo videti svoju zavist, pohlepu, zlobu, neumerenost, lenjost, inertnost, strah, gordost, mržnju, pakost, gnev, prostotu, neznanje…
Ne smemo u toj šumi izgubiti sebe, a moramo se u njoj i pronaći onakvi kakvi zaista jesmo, i kakvi smo stvoreni da budemo.
Moramo naučiti kako da volimo sebe kako bismo jednako voleli i druge.
A onda ćemo u takvoj pobedi, pobedi sebe, u ljubavi pronaći odgovor kakve, koje i kolike su nam druge pobede zaista neophodne, bitne i potrebne, a kojih se moramo odreći na putu sreće i šta su nam pravi imperativi.
Samo u takvoj pobedi shvatićemo da ne moramo uvek ići brže, jače i bolje. Shvatićemo da su mnogo važniji ciljevi i putevi od samih pobeda. Shvatićemo da samo ljubavlju pobeđujemo i dobijamo. Shvatićemo da je ljubav i prihvatanje i sloboda i davanje i primanje.
Shvatićemo, a možda i nećemo, jer nije baš svakome dato ni da shvati, ni da prihvati.
Mislite o tome…
