PIŠE: LJUBIŠA BORETOV
Nikada nisam bio dobar učenik. Ne u onom tradicionalnom smislu, omiljenom profesorima starog kova. Ćutiš, slušaš, naučiš, odgovaraš, sedneš, ćutiš. Oni srećni, ti dobar. Ja sam uvek imao pitanja za ono što me je interesovalo i nisu bila zgodna. Za ono što me nije zanimalo, bio sam toliko nezainteresovan, da se nisam potrudio da naučim čak ni definiciju, a bilo kakva aktivnost na času nije dolazila u obzir.
Obožavao sam srpski, strane jezike. Voleo sam da čitam. Gubio sam kontakt sa realnošću lutajući nepreglednim prostransitvima hiljada stranica neverovatnih likova i pejzaža, ratovima i nesrećnim ljubavima, borbama za vlast, prevagama dobra i zla, dok su mi igrali pred očima. Nisu mogli da me dozovu kad bih započeo da čitam novu knjigu. Mog oca je radovalo što volim knjige, ali ga je izluđivalo što zbog toga nikada nije mogao da me dozove da izađem u dvorište i pomognem mu sa poslovima oko kuće. Bio sam lenj za sve osim da čitam. Da, baš sam bio jedno lenjo, mrzovoljno, debelo dete, preko svake granice komičnosti. Mada, mojim roditeljima je to, valjda, više delovalo kao tragedija, jer su se pitali šta će biti sa njihovim izgubljenim čedom kada njih više ne bude?
U prvoj godini gimnazije ponavljao sam razred. Profesor ove, razumećete i zbog čega, meni zauvek omražene nauke, odlučio je da ne voli moj stav o predmetima koje ne volim, i rešio da mi to debelo naplati; tako što će me poniziti, toliko da to nosim sa sobom mnogo godina potom. Bio sam toliko posramljen da sam hteo da odem na zanat, samo da bih izbegao drugove i drugarice iz škole. Nisam znao kako da ih pogledam u oči. Međutim, moj dobri otac koji me je vaspitavao kao da ognjem kuje železo da nikad ne pukne, nije hteo ni da čuje za kompromis. – ’’Kada sam ti govorio, majčin sine, da ideš na zanat, ti si me nisi poslušao. Evo ti sad. Hteo si gimnaziju?! Sutra idi da se upišeš u gimnaziju. Ako nećeš, ideš kod mene na plac da odvajaš gvožđe. Biraj!’’
Bio sam mali snobić (dobro hajde, priznaću da sam i ostao), pa čak i tako ponižen i posramljen, nisam mogao da podnsem činjenicu da ostanem fizikalac na ćaletovom otpadu starog gvožđa, pa sam se pokunjeno pokupio i otišao u gimnaziju da se upišem u prvi rezred. Drugi put. I kao što nikada u životu ne zaboravite rane koje vam ljudi nanesu, nikada ne zaboravite ni trenutke kada vam je pružena ruka podrške.
Bio sam ranjen toliko da mi se i sada plače kada se setim osećaja jada i hladnoće srca koje nije htelo da kuca, ali šta sam mogao? Podigao sam glavu i prešao preko praznog školskog dvorišta. Profesorka srpskog koju do tada nisam poznavao, kasnije moja omiljena profesorka Mileva, lepa, elegantna, uvek nasmejana i ljubazna žena, bila je dežurna.
Pitala me je kako se zovem, i kada sam joj rekao, lice joj se iz nasmejanog pretvorio u prkos. -’’Ti si naše dete. Poznajem ti majku. Šteta.’’ rekla mi je. -’’Odlično je što si odlučio da se vratiš i pokažeš im da svima. Ajde, dođi da te upišemo’’. Nisam najbolje razumeo šta je time htela da mi kaže, ali to što me je u tom trenutku podržala, pohvalila i stala na moju stranu, bila je slamka spasa neophodna da prodišem. To mi je pomoglo i da ipak završim gimnaziju. Nikada joj nisam otvoreno zahvalio, niti rekao koliko mi je ta podrška značila. Žao mi je zbog toga, ali se nadam da je to bilo jasno jer sam uživao na časovima književnosti i jedino na njenim časovima osećao sam se dobro u školi. Zahvalnost sam pokazivao time što sam uvek dolazio spreman na časove. Mislio sam da je to dokaz zahvalnosti koji se jasno vidi. Danas se nadam da jeste bio vidljiv.
Ipak, to su bile zaista teške godine za mene, jer sam uvek negde osećao da nosim pečat srama koji nikako nisam mogao da ispravim i zbog čega sam osećao da moram nešto da postignem u životu kako bih izbrisao taj trag. Postao sam karijerista, veći deo života podredio sam poslu i uspehu u onome što radim, jer sam smatrao da će me svaki nesupeh vratiti na poziciju ponavljača. Zbog toga sam se uvek trudio više od ostalih u svom okruženju, što me je i dovelo do finih pozicija, poslovnih i životnih.
Dešavalo se i da me pitaju, kako mi sve lepo polazi za rukom. Znao sam odgovor, ali nisam se usuđivao da otvoreno kažem kako bežim od malog uplakanog ponavljača, koji me nikako ne ostavlja na miru i prati u senku. Godinama sam se borio sa tim demonima, koji su u provinciji gde sam ja rastao, snažniji i mnogo vidljiviji dok nisam shvatio kako ovo zapravo nikome nije važno osim meni.
Nekoliko godišnjica mature je bilo preskočeno nakon bombardovanja, jer smo svi otišli u raseljeništvo. Prošlo je dosta vremena dok smo ponovo izgradili svoje živote, obnovili kontakte i ponovo organizovali okupljanje.
Na dvadesetu godišnicu dobio sam poziv od generacija sa kojom sam išao u osnovnu školu i prvi razred gimnazije. Nisam hteo da idem. Moja kuma Snežana, moja verna drugarica iz detinjstva i najveća prijateljica iz zrelih dana, rekla mi je nabusito da neće ni ona da ide ako ne idem ja. Šta sam mogao? Otišao sam. I mnogo sam se radovao što sam sreo drage ljude iz grada i škole. Godinu dana kasnije nisam dobio nikakav poziv. Prošle godine smo proslavili i 25 godina mature. Ni najmanje nisam oklevao, rado sam otišao.
Ove godine javila mi se školska drugarica, sada iz odeljenja u koje sam išao kada sam gimnaziju upisao drugi put. Pitala me je da li idem na godišnjicu mature. Nisam znao ništa o tome i za trenutak sam se ponovo osetio zapostavljeno i neprilagođeno. Čak i uvređeno.
A onda sam shvatio nešto što je toliko jednostvno i očigledno da sam se prvi put nakon 30 godina nasmejao na pomisao da sam ponavljač. Svi osim mene su to zaboravili. Ja nisam. Niti verujem da ću ikada. Ali sada mogu da se smejem tome. A i to što je grizanje usne zamenio osmeh na usnama, valjda je ipak neki uspeh.
