KROTITELJI VREMENA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MIOMIR PETROVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

MIOMIR PETROVIĆ (BEOGRAD, 1972), PISAC, PRIPOVEDAČ, DRAMATURG, TEORETIČAR UMET­NOSTI, DIPLOMIRAO JE NA FAKULTETU DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU NA ODSEKU ZA DRAMATURGIJU, MAGISTRIRAO NA ODSEKU ZA TEATROLOGIJU NA FDU U BEOGRADU, DOK­TORIRAO NA ODSEKU ZA INTERDISCIPLINARNE STUDIJE NA UNIVERZITETU UMETNOSTI U BEOGRADU. BIO JE GLAVNI DRAMATURG POZORIŠTA ATELJE 212 U BEOGRADU (1996–1999), ZAMENIK DIREKTORA DRAME NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU (2001–2002), DRAMA­TURG NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU (DO 2004). REDOVNI JE PROFESOR NA PREDME­TIMA ESTETIKA, TEORIJA SAVREMENE UMETNOSTI I ISTORIJA SCENSKIH UMETNOSTI NA INSTITUTU ZA UMETNIČKU IGRU U BEOGRADU, PREDMETA CREATIVE WRITING I SCREEN CULTURE NA HIGHER COLLEGE OF TECHOLOGY (UAE) (2019–2021).

ROMANI: SAKAĆENJE ROMANA (PROSVETA, 1997), PANKRATION (BIGZ, 1998), SAMOMUČI­TELJ (PROSVETA, 2000), PERSIJSKO OGLEDALO (GEOPOETIKA, 2001), ARHIPELAG (GEOPOE­TIKA, 2003), LISIČJE LUDILO (LAGUNA, 2005), STAKLENA PRAŠINA (LAGUNA, 2006), LISIČINO LUDILO (SKC, SKOPJE, 2007), LIBANSKO LETO (LAGUNA, 2007), PERSIJSKO OGLEDALO (DRUGO IZDANJE, LAGUNA, 2008), BAKARNI BUBNJEVI (LAGUNA, 2009), GALERIJEVE VATRE (LAGUNA, 2011), TEČNI LED (PROSVETA, 2011), MIRIS MRAKA (LAGUNA, 2013), KUĆA OD SOLI (LAGUNA, 2016), BLACK LIGHT (LAGUNA, 2018), ФИЛОКТЕТ НА ЛЕМНОСЕ/ПЕРСИДСКОЕ ЗЕРКАЛО (ALITEJA, SANKT-PETERBURG, 2018), ŠUMSKI ČOPOR (AMMONITE BOOKS, 2019), SREDIŠNJA PUSTINJA (LAGUNA, 2021).

DOBITNIK JE OKTOBARSKE NAGRADE GRADA BEOGRADA (1996), NAGRADE LAZA KOSTIĆ ZA KNJIGU KUĆA OD SOLI (2017) I ORDENA VOŽDA ĐORĐA STRATIMIROVIĆA ZA DOPRINOS SRP­SKOJ KULTURI (2022).

ČLAN JE SRPSKOG KNJIŽEVNOG DRUŠTVA.

KAKO SE OSEĆAŠ NAKON ZAVRŠETKA PISANJA NOVOG ROMANA „KROTITELJI VREMENA“?

Kao da sam zaista na tren uspeo da ukrotim vreme. „Krotitelje“ sam počeo da stvaram još pre šest-sedam godina. Negde na polovini ru­kopisa, preselio sam se u Emirate. Ne želeći da izgubim one prve, nevine, iskrene senza­cije koje sam počeo da doživljavam u pustinji, prekinuo sam rad na ovom rukopisu i iz jednog daha napisao „Središnju pustinju“. „Krotitelji­ma vremena“ sam se vratio pošto sam došao u Beograd, onda kada je „Središnja pustinja“ imala svoju promociju. Bilo mi je neobično teš­ko da se ponovo vratim u taj mitopoetski svet „Krotitelja“. Ipak, kao da se osnovna ideja nije istanjila, profanisala u meni, kada sam jednom ponovo uhvatio zamah, više se nisam zau­stavljao. Kao da sam dva vremenska tunela ponovo uspeo da spojim u jedinstveni, kao da sam ukrotio paralelne realnosti!

TVOJ NOVI ROMAN JE UGLEDAO SVETLOST DANA I VEĆ SE NAŠAO NA POLICAMA U KNJIŽARAMA I PRIVATNIM BIBLIOTEKAMA. KAKAV TO DOŽIVLJA­VAŠ KAO PISAC?

Sada ostaje samo ona poznata neizvesnost, osećaj samotne praznine i želja da se roman naseli u duše što većeg broja čitalaca. Ovo je dvadeseti roman koji sam objavio, ne raču­najući reprinte i prevode, naučne monografi­je i slično. Nakon izlaska knjige iz štamparije, uvek se dogodi ta promena, to osećanje na­puštenosti. Rukopis sada više nije deo mene, deo je javnosti. To je lepo i grozno osećanje, istovremeno.

PRIBLIŽI NAM SADRŽAJ ROMANA.

Konstantin Kosta Ribićević, sin poznatog tr­govca satovima, nakitom i drugom luksuznom robom je čuveni konstruktor astronomariju­ma – časovnika koji pored vremena pokazuju položaj nebeskih tela i time najavljuju plime i oseke, kao i njihovo trajanje – koji se pogla­vito koriste u pristaništima. Bogat, elegantan, hedonista koji svako veče provodi u drugom noćnom klubu, gde kao da se „trezni“ od svog prepodnevnog „pijanstva“ ili transa konstrui­sanja. Kosta inače smatra da ne postoji jedan jedinstven vremenski prostor u kome obitava pojedinac, već nekoliko paralelnih tunela u kojima Biće takođe postoji. Dakle, paralelni univerzumi. Sa takvom reputacijom u regionu, njegovi klijenti vremenom imaju sve original­nije narudžbine vezane za predviđanje svoje sudbine ili povratak u svoju prošlost. Jedan od klijenata, poznati beogradski advokat, zatraži­će od njega na načini napravu koja će odredi­ti pravi trenutak u kome se, jednom godišnje, otvara prolaz između sveta mrtvih i sveta živih. On želi da ponovo ugleda svoju davno premi­nulu sestru za koju je bio incestouzno vezan. Kosta će prihvatiti ovaj suludi projekat zato što će ga zaintrigirati mogućnost da možda i on ponovo ugleda svog, još u detinjstvu premi­nulog, brata Miloša. Ipak, neke tajne je dobro nikada ne saznati…

KAKO SE ODLUČUJEŠ ZA TEMU O KOJOJ ĆEŠ PI­SATI? KOLIKO SI DUGO ISTRAŽIVAO OVU TEMU? KROTITELJI VREMENA SU SMEŠTENI PRED POČE­TAK II SVETSKOG RATA. ZAŠTO?

Ovaj roman se u mnogo čemu može posma­trati kao nastavak romana „Kuća od soli“ iz 2015. Vremenski period je gotovo isti. Zašto? Sigurno zato što sve što se nama danas de­šava jeste spora, zbunjujuća, ponegde kontra­indikovana najava velikog svetskog obračuna. Nažalost. Sve vibracije, to potmulo tutnjanje u našim organizmima, sve ono čulno doživ­ljeno mnogo tačnije najavljuje još jednu veli­ku i destruktivnu smenu vrednosti nego sve televizijske vesti i internet informacije. Čitalac „Krotitelja“ će zapaziti u romanu sinhronicitete: sitne, male, nekada trivijalne političke događa­je širom sveta koji nisu ni u kakvoj narativnoj vezi sa radnjom romana. To su paralelni tuneli globalne stvarnosti tog doba, nešto što se pri­krada sa strane, a na kraju guta sve: i priču ro­mana i njegove junake. Pisac mora da upozo­rava na unutrašnje odjeke svog bića, da poku­ša da ih prevede u književne normative ne bi li definisao onaj nemir koji oseća. Pisac mora da upozorava čak i onda kada to upozorenje neće stići do nečije duše, čak i onda kada je kasno za bilo kakav otpor. Naročito sam dugo istraživao elitni noćni život predratnog Beogra­da. Čitalac će pronaći imena, lokacije i bizarne karakteristike kabarea i klubova zatvorenog tipa („Doksat“, „Orfeum“, „Zlatna česma“…) u gradu koji je s jedne strane bio metropola, a sa druge selendra. To ukrštanje, gotovo janu­sovsko, dva lica istog grada, a na početku rata koji će se ispostaviti kao najveći koji je svet video i doživeo do tada, mislim da je najveća posebnost naše prestonice. Tako je i sada, to je fatum ovog grada.

CITIRAJ NAM IZ ROMANA DIJALOG KOJI BI NAJBO­LJE OPISAO SRŽ PRIČE.

Ha, zanimljivo pitanje! Retko ga postavljaju oni koji intervjuišu. Evo jednog:

– Vi ste me tokom ovih proteklih godina na­šeg prijateljstva naterali da i sam počnem da razmišljam o tome da je vreme eliptično, a ne kružno. I da se kroz istoriju ne ponavljaju iden­tične situacije, već one koje su samo slične, zakrivljene neprestanim smicanjem – Palami­ni je imao zadovoljan izraz na svom licu, kao đak koji je upravo rešio matematičku jedna­činu zbog koje je stalno morao na dopunsku nastavu.

– Drugim rečima, kada nečija sudbina dođe ponovo na istu poziciju, to nije baš ista ta po­zicija, kako bi to bilo da je reč o kruženju u sa­vršenom krugu, već približna pozicija, iznad ili ispod one prethodne. Baš kao kod naših astro­nomarijuma – završio je domaćin.

– Hoćete da utvrdimo kako je svačiji život, moj ili vaš, omeđen jednom centralnom akcijom koja je, kako već stoji u antičkim tragedijama, tek manjim delom proizvod našeg karaktera, a mnogo većim delom sudbinskog udesa? – Konstantin je naslutio gde Jovana vodi tok mi­sli.

KAKVE SU REAKCIJE ČITALAČKE PUBLIKE?

O tome je, naravno, prerano pričati. Za sada se bavim reakcijama knjižara. Obično nede­lju-dve nakon trenutka kada se roman nađe u knjižarama obiđem nekoliko objekata. Da vidim ima li je i kako u izlogu, da potpišem desetak primeraka na blanko. Čitaoci izuzet­no cene primerke kupljene sa potpisom auto­ra. Pravi razlog je da pročitam izraze na licu knjižara, većinu njih u Delfi knjižarama pozna­jem godinama. Ako su radosni što me vide, to je dobro. Ne znam, ali kažu da se „Krotitelji“ dobro prodaju. Šta god to značilo u našim iz­davačko/spisateljskim relacijama. Tu su još i čitaoci koji me prate preko FB profila i Insta­grama. Lepo je što u ovih desetak dana sve češće prave bookselfie, odnosno fotografišu i objavljuju svoj primerak na nekada i neobič­nim mestima. Nešto poput baštenskog patulj­ka koga fotografiše Ameli Pulen, pa šalje svom ocu.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „VRATI MI MOJE KRPICE“ – STIH VASKA POPE. LJUBAV GLORIFIKUJEMO. DA LI JE MOŽDA U NAJAVI NEKA LJUBAVNA PRIČA IZ TVOG PERA?

Svaka je priča dobrim delom i ljubavna. Ro­mansa je jedan od metažanrova: ne postoji drugi žanr u kome kao pomoćni element nije romansa. Zašto u najavi? Pa „Krotitelji vreme­na“ i odnos Koste Ribićevića, konstruktora ča­sovnika i Beti Stanisavljević – žene koja voli muškarce sa tajnom i muškarca koji voli erotič­ne i radoznale žene – mogu se čitati i kao lju­bavni roman. Ako autor sme da tvrdi tako ne­što, večera u hotelu „Mažestik“ 1938. godine u kojoj se ljubavnici goste ortolanima, malenim pticama udavljenim u konjaku, pa pečenim na puteru (sa sve belim pokrovima na glavama jer se govori da su ortolani toliko grešno ukusni da se onima koji ih konzumiraju moraju pokriti temena da ih Bog ne bi ugledao i kaznio zbog tolike slasti) predstavlja jednu od najerotičnijih scena savremene srpske književnosti. Možda i zato što se tokom obeda uopšte ne dodiruju!