PIŠE: SLAĐANA JOSIĆ PAJIĆ
FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE
Postoji jedan film koji ja mnogo volim, zove se „Sliding doors“ i sigurna sam da dosta vas zna za njega.
Na početku samog filma, glavna junakinja, koju sjajno igra Gvinet Paltrou, žuri da stigne na metro umorna od još jednog „od onih dana“ kada sve ide naopako. Žurno silazi niz stepenice i trči. Samo jedan korak je deli od ulaska u metro, ali se klizna vrata zatvaraju tik ispred nje i kompozicija odlazi.
Od tog trenutka, mi pratimo dve priče u filmu – onu u kojoj ona razočarano posmatra metro koji odlazi i onu drugu – šta bi bilo, kad bi bilo – da je uspela da stigne na vreme, samo jedan sekund pre i samo taj jedan korak.
Ja, naravno, neću prepričavati film sada, samo ću napisati da je poenta, da se, na kraju, stvari uvek dese, baš onako kao treba da se dese – da nekad, jednostavno, čak i kad mi sami nismo sigurni šta je sledeći korak, život već negde, u nekom svom registru, ima dobar plan za nas, samo ako smo spremni da mu se prepustimo.
Većina ljudi život provodi poput one Gvinet kojoj je „prošao voz“, te nastavlja da živi u svojoj zoni komfora u kojoj je sve daleko od sjajnog, ali je poznato, pa samim tim, na neki način i sigurno. Postoji mnogo razloga zašto je to tako, svako zna svoj, čak i kada ne želi to da prizna drugima. Ali mnogo više i važnije od toga je, priznati sebi, suočiti se sa sobom.
Zašto, vrlo često, ostajemo tu gde jesmo i ako svi dobro znamo onu staru dobru izreku „Pokreni se, nisi drvo“… uglavnom zato što nije lako kako se čini. Zato što mi mislimo da nije lako. A ta misao koliko god mala, zna da bude veoma moćna i da nas drži u mestu, ponekad i godinama.
Zato što su nas učili da je prvi korak najteži, čak i onda kada osećamo da nas, iza ugla, čekaju bolje i lepše stvari.
Zona komfora je vrlo zavodljivo mesto i služi se raznim trikovima da nas zadrži tu gde jesmo – strahom od nepoznatog, od neuspeha, od toga da ne ispadnemo smešni ili manje vredni, da ne štrčimo, strahom od onog, svima poznatog „šta će drugi reći“.
Tužni događaji u našim životima i okolnosti takođe mogu da nas dugo drže blokirane i tada je najteže pokrenuti se. Krenuti, zakoračiti… tim danima je, jednostavno, nemoguća misija, jer nemamo snage ni da ustanemo iz kreveta, a ne nešto više od toga.
Pokrenuti se, isto je što i prodisati punim plućima.
Šta su «klizna vrata» za svakog od nas, šta je to zbog čega vredi pružiti korak, uopšte ne mora biti isto za sve i uglavnom i nije. Za nekog su to harmonični odnosi u porodici, za nekog uspeh u poslu, za nekog putovanja, izražavanje sopstvene kreativnosti na svoj način…
Zahvaljujući ukazanom poverenju izuzetne urednice ovog izuzetnog magazina, da pišem o čemu želim, ja ću sa vama podeliti svoju priču sa nadom i željom da će naći put do vaši srca.
Pre tačno godinu dana, nakon par, moram reći, dugih godina za mene u kojima mi se sve činilo beznadežno, teško i nemoguće, neke kockice su polako počele da se slažu u mozaiku mog života.
U prvi mah ni sama nisam bila sigurna kuda me vodi dobar osećaj koji se pojavio tada, samo se u meni odjednom desilo nešto, šapat koji je govorio: «Kreni, kreni, kreni…»
Ok, krećem, pomislila sam, samo prestani da me pratiš non stop!
Ali, odakle da krenem, kad je toliko toga u meni i oko mene, čekalo da se nešto desi?!
Rešila sam da to bude renoviranje stana, da se rešim svih viškova, repova prošlosti, da pokrenem novu energiju i napravim mesta za nove radosti.
Uzela sam da listam oglase po internetu, ne bih li se informisala o cenama usluga majstora i iz nekog, naizgled, neobjašnjivog razloga sa oglasa o majstorisanju, prešla sam na oglase za udomljavanje životinja.
Još od detinjstva sam želela da imam psa, ali ta želja nikada nije bila ispunjena. Sva ta uverenja kojima nas uče – to je velika obaveza, nisi sposobna da brineš ni o sebi, a ne još i o psu, samo nam još pas fali, sve ostalo imamo, «Dok sam ja živa, neće biti životinja u ovoj kući» (mamine reči)… i tako je nekako i ta moja želja vremenom pohranjena u neku fioku namenjenu neispunjenim snovima i željama. Čak sam i sama poverovala da nisam sposobna da brinem o psu.
Onog dana, krajem prošlog oktobra, kada sam ugledala fotografiju sa koje su me gledale najlepše pseće oči koje sam ikad videla, već pomenuta fioka, sama se odškrinula. Tako lako, kao da sam je «juče» zatvorila.
U meni su se uskovitlale emocije, strahovi, želje… sve se usplahirilo, srce je počelo jače da lupa, podsvesno sam, istog trena, znala da je to moj pas, ali ipak još uvek nisam imala hrabrosti da napravim prvi korak, da okrenem broj telefona ispod slike i da se raspitam, jer, ako to uradim, znači, postaje stvarno.
Trebalo je malo vremena da se odvažim na taj korak. Kada sam to uradila, kada sam pozvala da se raspitam, ispostavilo se da je pas za udomljavanje u mom komšiluku, da još uvek čeka svoje ljude i da mi potpuno ispunjavamo sve uslove za udomitelje.
Onog dana kada je Lulu zakoračila u naš dom i naša srca, ja sam zakoračila ka sebi. Taj korak je za mene bio izuzetno veliki i emotivan. Bilo je i suza od silnih osećanja.
Ne mislim da sam bolji čovek jer sam pružila dom jednom napuštenom psu. Mislim da sam bolji čovek, jer želim i trudim se da budem osoba kakvu moj pas zaslužuje.
Kakvu svako živo biće zaslužuje.
Ja sam njoj pružila dom, istina, ali je ona meni pružila mnogo više, pre svega priliku da volim bezuslovno. Zahvaljujući njoj usudila sam se da zavirim iza ugla, da doživim nešto novo, toplo, predivno.
Da počnem da živim svoju priču – šta bi bilo kad bi bilo.
Više nema onih jutara u kojima ne vidim razlog za ustajanje iz kreveta – sada mi svako jutro počinje zahvalnošću što je svanuo još jedan dan pun novih mogućnosti.
Dani su ispunjeni Lulinim nestašlucima, maženjem, osmehom. Svakog dana naučim nešto novo o sebi i o njoj, zajedno pomeramo granice našeg suživota i komunikacije. Svakog dana sve bolje vladam nemuštim jezikom četvoronožnih bića.
Pored nje sam otkrila, samo u mom kraju, toliko toga o prirodi. Ranije je svako drvo bilo samo drvo, a sada znam da imamo i kesten i bagrem i drvo jabuke i drvo dunje u kraju… znam kada cvetaju ljubičice, gde divlji golubovi vole da doručkuju u travi, a gde vrane čuvaju svoja gnezda.
Svaki dan je novi korak, u svakom smislu. Korak ka svom biću i puno, puno koraka koje pređemo u svakodnevnim šetnjama.
Opšte zdravstveno stanje mi se, kako su nedavni rezultati pokazali, takođe, znatno poboljšalo.
Jedna od najlepših godina života je za mnom. A to je samo početak.
To je moja priča, iako se, možda, čini da je priča o psu. O mom iskoraku u novo i nepoznato. O tome gde počinje ljubav, a nestaju strahovi i nedoumice.
Pružite korak ka svojim željama, otvorite fioke sećanja, otresite finu prašinu sa spomenara svojih snova.
Nikad nemojte prestati da verujete u čuda, da čuda ne bi prestala da veruju u vas.
