PIŠE: PROF. DR NEBOJŠA KNEŽEVIĆ (DR NICK)
Živeći ubrzanim tempom, u kom se od nas očekuje da postižemo više, pregledamo više pacijenata, prodamo više proizvoda, pridobijemo više klijenata, završimo sve na vreme, pa i pre roka, a pored toga podižemo lestvicu i dajemo često preteške zahteve sebi, želeći više novca, bolju garderobu, luksuznije letovanje ili zimovanje, skuplji auto, veću kuću, a kad na to dodamo i tehnološki razvoj i veštačku inteligenciju koji, hteli mi to ili ne, postaju deo naših života, pa uz to i pritisak socijalnih medija kojem smo sve više izloženi da bismo bili „u toku, u trendu ili zbog prirode posla” ili zato što nam je to jedini način da ostanemo u kontaktu sa prijateljima, jedino rešenje da se naše telo i duša izbore sa tim je da se povuku i isključe iz svega ovoga. U takvom svetu, mi nemamo vremena za sebe, nemamo vremena da osećamo, da zavirimo u svoje srce i dozvolimo svoje emocije.
Posle četvrt veka rada u medicini, fasciniran sam kako su nas Bog i Univerzum stvorili savršenim, kako za svaki problem dobijemo upozorenje, signale i žute kartone, ali ih često ne čujemo, ne osetimo ili ignorišemo. Ako ovako nastavimo, postaćemo veoma fukcionalni „roboti“ koji mnogo toga mogu da urade u jednom danu, ali u sveukupnoj neprisutnosti, i u konverzaciji sa drugim ljudima, i u vožnji automobilom, pa i u trenucima koje navodno poklanjamo sebi kao što su vežbanje, trčanje, slušanje muzike i slično, jer i tad razmišljamo ko zna o čemu, vrtimo misaone točkiće, motamo filmove šta je trebalo da uradimo, kritikujemo sebe što nismo uradili ovo ili ono, zašto nešto nismo rekli a mogli smo, ne shvatajući da nismo mogli i da tim dodatno opterećujemo sebe nečim što se ne može ispraviti, umesto da uživamo u omiljenim tonovima muzike, u pejzažima pored kojih trčimo ili vozimo, jeseni, nebu, bojama, mi smo čak i tad van sebe.
Kad se bavite balansom fizičkog i mentalnog zdravlja i enegretskom psihologijom shvatite da je vera veoma bitna komponenta i da bez nje ne možemo opstati u ovom „savremenom” svetu. Često volim da citiram Svetog Justina Ćelijskog, koji je kad su ga pitali o poimanju Boga rekao: „Tražio sam te po celom svetu, a nisam znao da si bio u meni, a ja van sebe.” Ako je jedan svetac, koji je živeo pre toliko godina, bio van sebe, možete da zamislite koliki deo dana mi, koji živimo u ovom ubrzanom dobu, provodimo van sebe. Osmeliću se da kažem, po cenu da ne budem shvaćen, preko 90 procenata.
Jedini način da opstanemo je da se vratimo sebi. Celu 2025. godinu planiram da posvetim tome, da pomognem ljudima kojima je povratak sebi duševna potreba, a sve to kroz serije predavanja, tribina, radionica i kroz nekoliko reset vikenda.
Baveći se više od 15 godina i razumevajući hronični bol svojih pacijenata, a i kroz klinička i naučna istraživanja, često dobijam pitanje: „Kada ćete, doktore, pronaći tu magičnu pilulu ili injekciju da nas rešite ovih bolova i patnje?”, a ne znamo da se odgovori kriju u nama samima. Ali najpre moramo da shvatimo da se ništa ne može postići preko noći. Ozbiljne promene programa koje smo nasledili kroz ko zna koliko generacija je moguće napraviti jedino sitnim koracima, baš kao dete koje se iz niza pokušaja, uspona i padova konačno uspravi i ohrabri da krene samo.
Bitno je ne odustati i vežbati svaki dan, bar po malo, početi sa odvajanjem pet minuta za sebe, vežbati vraćanje u sebe i sebi i nikad ne odustati. Isto tako, ako preskočite neki dan, budite nežni prema sebi jer je mnogo okrutnosti oko nas da bi se povrh svega i samokažnjavali. Samo uz mnogo ljubavi prema sebi, možete imati mir u svojoj duši i tek tada možete iskreno da volite i sve druge, a bez mnogo ljubavi teško ćemo plivati u ovim surovim vremenima.