PIŠE: DANIJELA STOJANOVIĆ, KLINIČKI PSIHOLOG I PSIHOTERAPEUT
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: DANIELLE MACINNES UNSPLASH.COM
Ljubav je kompleksan psihički fenomen. Uglavnom ga povezujemo sa prijatnošću, toplinom i prijatnim osećanjima. Međutim, toplina ume i da zapeče. Gde ima vatre, nekad ima i bola. Ljudi koji se vole bivaju bliski, intimni, pokazuju jedno drugom svoje pravo ‘ja’. Tu ljudska priroda dolazi do svog punog izražaja. A ljudska priroda ume da bude i neprijatna.
Kada nekoga volimo, mi ga procenjujemo kao vredno i dragoceno biće. Kvalitet ljubavnog odnosa u značajnoj meri zavisi od toga zašto ga tako visoko vrednujemo.
Da li je to zato što u njemu pronalazimo neki deo sebe koji smo izgubili i ne možemo da ga nađemo tamo gde mu je mesto – u sebi? Ako je tako, ljubav će pre ili kasnije mnogo da boli. Da li je to zato što očajnički želimo da nam neko posveti pažnju? Ako je tako, možda se iznenadimo kad otkrijemo da, ako je pažnja sama sebi cilj, ona često bude negativna, u formi drame – “Nema negativnog publiciteta”.
Naravno, možda ga vrednujemo zato što ima upravo one vrednosti do kojih nam je stalo – to mogu biti hrabrost, snaga, posvećenost, nežnost, muževnost/ženstvenost, duhovitost, šarm, doslednost, inteligencija, izdržljivost, lepota i mnoge druge ljudske vrednosti.
Ljude često vrednujemo i zato što, jednostavno, osećamo neku privlačnost ka njima. Ovo može biti zaljubljenost, koja je poseban psihički fenomen, različit od ljubavi; ali može biti i da nas neko više privlači od drugih, mnogo lakše se otvaramo prema njemu, pa ćemo ga, samim tim, i mnogo lakše zavoleti.
Naravno, zajedničke uspomene nas takođe vezuje za ljude. Ako nekoga sretnemo gde god se osvrnemo po svojim sećanjima, on postaje bitan deo života. Doživljaj sebe gradimo kroz sećanja, kroz bitne trenutke utisnute u ličnost. Što je neko više utisnut kroz te trenutke, to nam je teže da sebe zamislimo bez njega.
Ukoliko nekoga vrednujemo zato što zaista (po našem sistemu vrednosti) vredi, to umnogome smanjuje predispoziciju za patnju u ljubavi. Nećemo patiti zbog razočaranosti što je on takav kakav je. Mi ga upravo i volimo baš zato što je takav kakav je. Naravno, ovo ne znači da bola neće biti. U ljubavi možemo da patimo kada dođe do konfilkta (što je normalno) – kada se mi ljutimo na njega ili on na nas. Možemo da patimo zbog ljubomore. Ovo može biti osnovano, ali je često ljubomora patološka. Možemo da patimo zbog saosećanja ili brige – kada se voljenoj osobi dešava nešto loše. Naravno, pre svega toga, možemo da patimo i ako je ljubav neuzvraćena. To što mi nekoga vrednujemo, ne znači da i on nas toliko mnogo vrednuje. Ljudska priroda ume da nas iznenadi. U neobičnim situacijama kao što su prirodne nepogode ili društvene krize, možemo biti zatečeni, kako svojim, tako i ponašanjem drugih. Prijatno ili neprijatno. Međutim, ne moramo čekati na elementarnu nepogodu ili neke teške socijalne situacije da se iznenadimo. Intimni odnos je savim dobra prilika za to. Kakve sve stvari ljubavnici jedno drugom izgovore! Kad znamo da će neko biti sa nama i sutra i prekosutra i nakosutra šta god mu mi sasuli lice, što bismo se uzdržavali? Samo da komšije ne čuju…
Ovo je dobra prilika da se suočimo s onim što zapravo želimo da izgovorimo i što, na neki način, najbolje oslikava trenutno stanje naše ličnosti – naše pravo ja.
Može da se desi da suočeni sa najmračnijim kutkovima svoje svesti, odlučimo da poradimo na sebi, da uzdignemo svoje pravo ja na neki prijatniji nivo. A može da se desi i da, uz pomoć voljene osobe, ostanemo godinama zaglavljeni u hroničnom davanju oduška nekontrolisanom besu, ogorčenosti i čemu sve ne… Ovo bi se moglo nazvati veoma ružnim licem ljubavi. Drugi ljudi su u velikoj meri neutralni – naš odnos prema njima često mnogo više zavisi od našeg raspoloženj, nego od njihovog ponašanja. Ako uporno koristimo voljenu osobu kao sredstvo za održavanje neprijatnih raspoloženja, to sredstvo će biti veoma veoma efikasno.
Ljubav, naravno, može da bude i veoma prijatno iskustvo. Ako volimo nekoga zato što je baš takav kakav jeste, ako vidimo u njemu upravo ono što jeste dobro da se vidi, ako nemamo nerealnih očekivanja, i ako umemo da oblikujemo odnos da bude onakav kakav želimo, bićemo zadovoljni. Život generalno može da bude onoliko prijatan ili neprijatan koliko smo spremni da ga prihvatimo takvog kakav jeste. Da ga oblikujemo po svojoj meri onda kada je otvoren za oblikovanje, a ne onda kada nije. Što važi za život, važi i za partnera i za ljubavni odnos. Sve ono što znamo o životu generalno, možemo primeniti na temu ljubavi. Ali, i obrnuto. Kroz ljubavni odnos, kakav god da je – prijatan ili neprijatan, kvalitetan ili nekvalitetan, ispunjavajuć ili iscrpljujuć – kakav god da je. Učeći da se snalazimo u ljubavi, učimo da se snalazimo u životu.
Još jedna ‘mračna’ strana ljubavi je njen nedostatak – život bez ljubavi. Ovo uglavnom nije baš potpuno moguće, jer se čovek uvek emocionalno vezuje za nekoga ili nešto. Ako nema baš ničega što je vredno vezivanja, život je vrlo tmuran. Međutim, problem je obično manji – imamo stvari koje volimo u životu – mesta, ljude, životinje, okolnosti… Ali, nemamo nekoga s kim smo intimni. Život bez intimnosti je težak, jer nemamo kako da ostvarimo svoje pravo lice. Nemamo nikoga da nas vide cele, onakve kakvi smo. Ovo je teško. Tegoba života bez ljubavi može da nas natera na još jednu muku – potragu za ljubavlju. Često se ljudi muče da nađu onog pravog / onu pravu. Često se muče i da nađu bilo kakvu ispunjavajuću i smislenu vezu. Ovo je mučno i naporno. Mnogo je jednostavnije raditi na sebi. Razumeti život. Razumeti kakvi ljudi treba da budu i onda napraviti od sebe takvu osobu. Ovo je takođe teško, ali na dobar način: to je izazov da ostvarimo sebe u svakom smislu. Što ‘bolju’ osobu od sebe napravimo, to ćemo imati kvalitetnijeg partnera.
Kada pričamo o partnerskoj ljubavi, njen bitan aspekt, nešto što je tesno vezano za instituciju braka, jesu porodica i deca. Ljudi se danas često muče (psihološki – muče sami sebe) idejama da nisu spremni za decu, da neće biti dobri roditelji i slično. Onda zbog toga odlažu dobijanje dece, a sa druge strane muče sebe idejama da do određenog broja godina treba već imati određeni broj dece. U principu, ovo su sve načini da čovek muči sebe. Ljudi koji su emotivno zdravi, u principu, jesu psihički spremni da imaju decu – samo je pitanje kada će to da požele. Ljudi koji imaju nekih većih emotivnih problema – problema sa bazičnim odnosom ljubavi prema samom sebi – zaista jesu nedovoljno spremni, ali u tom slučaju nema nikakve svrhe postavljati neke striktne rokove. Da li i koliko dece ćemo imati jeste bitno, ali nije presudno ukoliko imamo problema sa bazičnom emotivnom funkcionalnošću.
Da zaključimo, može se reći da su sva lica ljubavi zapravo sva lica našeg bazičnog odnosa prema životu. Kakav nam je pristup životu, konkretno ljubavi, takav će nam biti i ljubavni život.
