PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: SOFIJA ANTONIJEVIĆ
Nalazim se u avionu Bankok–Doha. Nakon 10 dana Puketa i glavnog grada Tajlanda, Bankoka, vraćam se nekom drugom ili našem univerzumu. Back to reality. Mada, šta je zaista stvarnost? Menjajte svoju realnost u željenom pravcu.
Sve ono što je u nama je naša stvarnost. Sve ono što prepoznamo kao naše, pripada nam. Život je predivan mozaik. Pitanje je samo koju kockicu ćemo ubaciti ili koju kockicu će nam život staviti na put da bismo upotpunili našu sliku života. Naš je izbor, naš je put. Svako putovanje nas izgrađuje, doprinosi našoj duši. Sve ono što stane u zenicu oka je moje najveće bogatstvo. Zahvalna sam na prilici i mogućnosti da živim neke paralelne živote i kulture koje su svuda oko nas. Za mene, ništa nije daleko i ništa nije nemoguće. Postoji neki neskriveni optimizam kojim zračim i motivišem, kojim volim i podržavam, koji sledim u putanji svog cilja.
Prvi put na Tajlandu, ali ne prvi pod azijskim suncem. Bilo jednom na Baliju, ali o tome nekom drugom prilikom. Niti siromašnije zemlje, niti toliko osmeha i milosti. Kraljevinu Tajland zovu još i „Zemljom hiljadu osmeha“, koja je svoje mesto pod suncem našla u Jugoistočnoj Aziji, smestivši se između Mjanmara, Laosa, Kambodže i Malezije, spajajući različite azijske kulture. Zemlja konstrasta, ali i izrazite duhovnosti. Budistički hramovi imaju važnu ulogu u životu Tajlanđana. U veri je sve. Nekada su bili centri za edukaciju cele nacije, a danas su centri duhovnosti. Lepota prirode oduzima dah, biljna vegetacija je savršena, kao nacrtana. Sve je nestvarno. Gubim se par puta po ulicama Bankoka, ali svi su vrlo ljubazni i dostupni da vam sve objasne. I u tom znaku pažnje vidite dušu. Dušu čoveka koju prepoznaješ u njegovim očima, pogledu, maniru, gestu, govoru. Ni jedan susret me nije ostavio ravnodušnom.
Sklapam oči i setih se Sokratove rečenice: „Progovori, pa ću znati ko si.“ Definitivno se u govoru otkriva čovekova suština – u konstrukciji rečenica, intonaciji, izboru reči. Kod osoba koje imaju visok nivo razvoja duše, njihov govor leči, isceljuje, miluje. Tako i ovi ljudi isceljuju svojom namerom i pozitivnim stavom. U njihovi očima prepoznajem ljubav. I to ljubav sveta. Da, postoji takva. Deset dana boravka u Puketu i Bankoku je dovoljno samo da se stekne prva slike i doživljaj svega, ali da bismo zaronili dublje u suštinu ovog naroda i njegove prirode, potrebno je mnogo više.,
Nakon samo šest sati leta, stižemo u Katar, drugi svet. Arapi. Volim njihovu kulturu. Poznajem ih bolje nego Azijate. Još jedan paralelni univerzum. Spušam se i prepuštam. Gubim se po ulicama suka u starom delu grada. Onaj novi sa višespratnicama me ne privlači ovaj put. Želim čak da promenim i vek. Na ulicama Arapi sa po tri, četiri žene, nekoliko dece, hodaju i razgovaraju, večera se po obližnjim restoranima. Kupuje se i šta treba i šta ne treba. Slika onoga što vidim mi prija, osećam sve. Osećam dušu grada, običaja, naroda. Razgovaram sa uličnim prodavcima, osećam njihovu dušu. Želim da kupim surmu, poslednji put sam je kupila u Jordanu. Prilazi mi Arapkinja da mi objasni kako da je stavim. Ljubaznost. Duša prepoznaje dušu. Zahvaljujem se. Osmehuje se i gleda me u svojoj crnoj haljini, svojim crnim očima ispod burke. Mene ovako plavu u beloj haljini. Sudar svetova. Ali ogromno poštovanje sa obe strane. Bože, kako li je sve magično!
Volim ove filmove, gde nekada i bez puno reči otkrivate i nevidljivo dodirujete duše.
„Ovaj svet je takav kao da ga je duša mislila i stvorila iz sebe same. Kao da je on njen sopstveni san, sopstvena slika, sopstvena čarolija. Zato se nekada davno govorilo da svet ne postoji, samo je čarolija duše: san, opsena, nestvarno.“ Bela Hamvaš
