PIŠE/FOTOGRAFIJE: VESNA NIKOLOVSKI
- Jedno divno šarenilo
- Pozitivno ludilo
- Razdraganost, lepršavost, ushićenost
- Srdačnost, dobronamernost, čovekoljublje
- Zrno detinjeg i nestašnog u nama
- Gotovo bezbroj lica i isto toliko „nepomičnih lica“
- Peto godišnje doba
Da nije fotografija u prilogu, da li biste odmah mogli dati odgovor na ove asocijacije?
Mesto dešavanja: Venecija
Čarolija počinje kada se kostim obuče, a maska na lice stavi. I… to više nismo mi. Osećaj je moćan! Probajte, ukoliko do sada niste.
Biti neko drugi, bez imena i prezimena, budi ono vragolasto u nama, želju za igrom, za smehom i nestašlukom. Istovremeno, više nismo samo turisti, posmatrači sa fotoaparatima, nego uzimamo učešće u tom svetskom događaju – i mi smo tada deo te venecijanske karnevalske atmosfere.
To je ono pravo! Iskrena preporuka!
Veselo… veselo… Mnoštvo smeha i doživljaja. Stiče se utisak da su svi ljudi „dobrice“, jer će, bez izuzetka, svako u kostimu rado pozirati sa vama za fotografiju, ukoliko bude zamoljen. A ukoliko i sami nosite kostim/masku, i vas će isto tako zaustavljati pitanjem: „Shall we take photographed together?“
Fotografišete se tako, bez lica i prezimena, s nepoznatim ljudima, koji pričaju najrazličitijim jezicima sveta.
Jer, La Serenissima, u februaru mesecu posebno, postaje svet u malom – desetine hiljada ljudi zgusnuto je na trgu Svetog Marka… kod prekrasne bazilike istoimenonog sveca zaštitnika grada, kod Duždeve palate… na uskim kamenitim ulicama… na oko četiri stotine mostova i mostića… u restoranima i prodavnicama… muzejima… svugde… baš u svakom kutku Venecije.
Prugasti s crvenim maramama i šeširima, tako prepoznatljivi – gondolijeri, polagano voze svoje otmene goste, baš kao što to činiše njihovi preci, tim istim kanalom Grande… ploveći i ispod najpoznatijeg Rialto mosta kog tri puta gradiše.
Muzika XIX veka na ponekom trgu, uz elegantan ples starije kostimirane grupe, iz Belgije recimo (čuh francusku reč ponekog od njih).
Romantičan svirač mandoline zalutao u ovaj vek, obraduje prolaznike uhu ugodnim zvukom ovog, po malo zaboravljenog, instrumenta.
Santa Maria della Salute pravi je biser velike lepote, koji se nađe na sijaset fotografija, sa sve ušetalim kostimima ispred ove posebne crkve.
Oči prosto ne znaju kuda bi gledale, na čemu se zadržale duže, jer je svega na pretek: boja, kostima, maski, lica i osmeha, sjajnih izloga, uličnih zabavljača, tezgi sa maskama, slikama, plaštevima i haljinama…
Atmosfera fantastico!!!
U apsolutnoj gužvi poput mravinjaka, odjednom se ukazuje uzak slobodan prostor. Znak pitanja prosto lebdi na licima mnoštva u blizini… upravo prolazi jedna kostimirana dama sa velom od desetak metara dužine, koji se vuče za njom i ne dozvoljava više nikome da joj se previše približi. Ona prolazi otmeno, polagano, ponosno… dobar trik, zar ne?
A „stari gospodin“ Florian“ (rođen još daleke 1720. godine) dopušta ograničenu i naizmeničnu posetu svom dragocenom i s mnogo pažnje uređenom interijeru, obnovljenom sredinom XIX veka.Tako da se kostimi i maske više nego fantastično uklapaju zajedno u istu kompoziciju fotografije.
„Viva la Serbia!“ – dobismo potpuno neočekivano od grupe Francuza, koju upoznasmo čekajući skupa pred ulazom u ovaj restoran.
Pa, kako biti ozbiljan?!
I čemu?
Život i ne treba shvatati preozbiljno. Jer, niko od nas se neće živ izvući.
Upravo zato što je život tako divan poligon za učenje i igru (oba pojma u najširem smislu shvaćena), zabavimo se i učimo iz iskustava (svojih, ali i tuđih).
A karneval nas zove da se igramo, doživimo nezaboravno, ovog februara ponovo…
