PIŠE: IGOR JAGIĆ, KOSTIMOGRAF I MODNI DIZAJNER LINIJE IGOR JAGYCH
Kada si mi saopštila da je ovo tema o kojoj treba da pišem, setio sam se citata iz jednog meni vrlo dragog filma veoma ezoterične sadržine, upakovane u blokbastersko holivudsko ruho, gde jedan od protagonista na samom kraju dramatično izjavi: „Problem u svetu je što ima mnogo mađioničara.“
Možda nisam baš odabrao najpozitivniji početak, ali koliko god citirana replika zvučala „mračno“ u svojoj sadržini zapravo nosi posve drugačiju poruku. Evo nas u najizazovnijem vremenu koje smo kao čovečanstvo doživeli. Borimo se sa nekim neovozemaljskim neprijateljem, a da li dobijamo borbu, to još uvek ne znamo. Biću hrabar (čitaj lud) kao i obično i reći ću kako nisam siguran da ćemo ikada dobiti tu bitku. Ne ako nastavimo da se borimo na pogrešnoj teritoriji. Nije greška virus, mi smo. I dalje uporno želimo da verujemo da je neko tamo kriv. Da je neki nesretni slepi miš igrom slučaja završivši u tanjiru gladnog čoveka doneo najveću pošast koju smo „fasovali“ posle kuge i side.
Pitam se kada ćemo kao ljudi sa veoma istančanom svešću prihvatiti to da nije stvar u posledici. Kada ćemo u fokus staviti šta zapravo možemo bez obzira na okolnosti u kojima se nalazimo. Do kada planiramo da odbijamo fakte koji nam govore da smo sposobni da se izborimo sa bukvalnom svim što nas zadesi, a nije nam srcu drago. Možda je priroda sama želela konačno da nas navede da poskidamo te šešire sa svojih zamišljenih glava i da počnemo da vadimo svoje zečeve. Rukavi su nam puni neiskorišćenih kečeva, a magični štapići i dalje služe da se oslonimo kada se umorimo. Imamo sve alate i resurse, ali i dalje ne želimo da verujemo u njih. Još gore, uvereni smo da NEMAMO. Odlučili smo da nemamo. Izbor je postao nebitan. Ne umemo da ga koristimo. Svi koji su vernici znaju vrlo dobro da je to najveći Božji dar koji smo dobili. Pa opet, mislimo da nije dovoljno. Jer izbor ne plaća komunalije. Tako sam jednom čuo.
Po meni je i dalje najveća ironija što uporno mislimo da moramo da naučimo nešto novo kako bismo svoje živote učinili kvalitetnijim.
Koliko puta ste se našli u situaciji da čujete neki savet i nakon njega se osećate kao da ste to već znali samo ga nikad niste primenili. Svi oni koji život gledaju kroz malo širu sliku znaju vrlo dobro o čemu pričam. Evo baš smo se ti i ja, draga Mia, upoznali na jednom veoma zanimljivom mestu. Sećaš se? Dosta toga smo čuli tog dana i odatle otišli svesniji koliko možemo. Znaš, dragi čitaoče, nije mađioničar čika u obično loše ukrojenom odelu sa velikim šeširom i belim rukavicama. To smo i ti i ja. Samo na neki malo drugačiji način. Da li si se nekada iznenadio nad sopstvenim trikom kada zaroniš i plivaš pod vodom nekoliko minuta? Ja se i dalje iznenađujem kada vidim bebu koja tek tako ustane i počne da hoda, a do pre svega nekoliko minuta je samo ležala i nije umela da koristi noge. Znate, nisu trikovi obmana. Trik se sastoji iz tri čina, a treći je najvažniji. U njemu se prikazuje ono što do malo pre nije bilo pred našim očima, a iščekivali smo ga da bismo počeli da aplaudiramo. E, od toga je život sastavljen. Od gomile trenutaka u vremenskoj liniji u kojoj sami sebi ili drugima demonstiramo ono što je nekada bilo ideja koja je započela svoj put iz jedne od sivih ćelija, preko neurotransmitera, do neke sledeće, sve dok nije izašla na svetlost dana poprimivši nekakav oblik. Za mene je to pravo čudo! Prestiž. Ne taj na koji mislite. Tako se zove treći korak u procesu mađioničarskog trika. A sada, aplauz!
