PIŠE: TEODORA DELIĆ, TERAPEUT ZA EMOCIONALNO PREJEDANJE
Zaustavi se.
Neka to bude prvo što uradiš dok čitaš ove redove.
Zatvori oči. Udahni. Oseti sebe. Svoje telo. Dah. Krv u žilama.
Jer sve što živiš danas — emocije, navike, obrasci u koje upadaš — nije slučajno.
To je rezultat odluka i izbora koje si ranije pravio/la. Neke svesno, neke nesvesno.
Neke iz ljubavi.
Neke iz straha.
Neke iz puke potrebe da preživiš.
A ono što najčešće zaboravljamo jeste: budućnost se kreira sada.
Ne onda kada budeš “spreman/spremna”.
Ne kada konačno smršaš.
Ne kada se život smiri.
Ne kada stres prestane.
Već — sada.
U jednoj misli. U jednom udahu. U jednoj odluci da prestaneš da živiš na autopilotu.
Jer ako danas nastaviš da radiš stvari kao juče — sutra će izgledati isto.
Poslednjih godina sve češće čujem kako ljudi govore o budućnosti kao o nečemu što treba osvojiti — kao o teritoriji koja nas čeka, ako dovoljno planiramo, stisnemo zube i “popravimo se”.
Ali što više radim s ljudima, što više radim sa sobom, sve jasnije vidim jednu jednostavnu istinu:
ništa se ne događa “tamo negde”.
Sve što će nam se desiti rađa se u tome kako živimo sada.
Ne u planovima, ne u vizijama, ne u idealnim verzijama sebe — već u unutrašnjem prostoru iz kog donosimo odluke.
I zato mi je sve bliža misao da je budućnost zapravo sa(DA).
Ne kao motivaciona fraza, već kao vrlo prizemna istina unutrašnjeg rada:
ako nisi sa sobom u ovom trenutku, nećeš biti sa sobom ni u nekom budućem.
Ako nisi srećan/srećna sada, nećeš biti ni “onda kada…”
Zašto nam je teško da menjamo budućnost — iako to želimo?
Zato što ne živimo ovde i sada, u telu.
Živimo u glavi.
U planovima, strahovima, podsećanjima, tuđim očekivanjima.
Trčimo u budućnost da pobegnemo od sadašnjosti.
Ili se držimo prošlosti verujući da nas štiti od razočaranja.
Ali samo u ovom trenutku imamo moć da utičemo na ono što dolazi.
U radu na sebi nema varanja.
Ne možeš preskočiti preko sebe.
Ne možeš “zakukuljiti” svoju ranjivost.
Ne možeš se ekspres “popraviti”.
Ne postoji prečica.
Jedino što možeš jeste — da stigneš.
Da se vratiš.
Sebi.
Ovde, gde jesi. Bez bežanja. Bez glume.
Jer tek kada ostaneš prisutan/prisutna uz ono što se javlja u telu i mislima, nešto se preokrene.
Kao da se unutrašnji prostor odmrzne i lagano otvori.
Kao da se tvoje biće seti da već ima sve što mu treba da krene dalje.
To je ono što menja budućnost — ne velika odluka, već trenutak unutrašnje iskrenosti.
Lako je praviti planove kad si odsečen/odsečena od sebe.
Teško je sesti i pitati se:
„Iz kog mesta donosim ovu odluku?“
„Koja me priča iz prošlosti još vodi?“
„Radim li ovo iz ljubavi ili iz straha?“
Tu počinje pravi rad na sebi — ne u kristalima, ritualima i idealnim rutinama, već u sposobnosti da ostaneš sa sobom u običnim, sirovim trenucima.
U onim minutima kada ti se hrana učini kao najbrži način da utišaš bol.
U večerima kada ti telo šalje signale umora, a ti pokušavaš da ih ignorišeš.
U onim momentima kada sebi kažeš „moram“ umesto „šta mi treba?“.
Naša budućnost se ne stvara iz glave.
Stvara se iz (ne)regulisanog nervnog sistema.
Iz toga koliko smo naučili da budemo prisutni/prisutne.
Koliko se osećamo sigurno i bezbedno u svojoj koži.
Koliko možemo da ostanemo uz sebe kada je teško.
Koliko smo spremni da ne pobegnemo od sopstvene istine.
Jer budućnost nije odredište.
Nije „jednog dana“.
Nije “onda kada”.
Nije u onome što ćeš postići, osvojiti ili dokazati.
Budućnost je u tome ko postaješ dok živiš ovaj trenutak.
U izboru da budeš budan/budna u sopstvenom životu.
U hrabrosti da se okreneš ka sebi, a ne od sebe.
U spremnosti da čuješ ono što si dugo potiskivao/la.
U odluci da te vodi tvoje prisustvo, a ne tvoji strahovi.
I možda je baš danas dan kada shvataš —
da ne kreiraš budućnost velikim planovima, već malim trenucima istine.
A ti trenuci, kada se saberu, postanu ceo jedan novi život.
