INTERVJU PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MINJA MARĐONOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
MINJA MARĐONOVIĆ @100GLAVA, ROĐENA JE 1989. GODINE U MOSTARU. NA FAKULTETU POLITIČKIH NAUKA, U BEOGRADU, DIPLOMIRALA JE POLITIKOLOGIJU, A NA STUDIJAMA RODA MASTERIRALA KULTUROLOGIJU. DOKTORANTKINJA JE KULTUROLOGIJE NA MATIČNOM FAKULTETU, S IDEJOM DA ISTRAŽIVAČKI PREISPITA KONSTRUKCIJU HETEROSEKSUALNE LJUBAVI 19. VEKA.
PORED AKADEMSKE POSVEĆENOSTI FEMINISTIČKOJ TEORIJI, MINJA MARĐONOVIĆ SVOJU POLITIČKU BORBU ARTIKULIŠE KROZ DRUŠTVENO ANGAŽOVANU KNJIŽEVNOST.
USMERENA NA SVOJ LITERARNI, AKTIVISTIČKI RAD, ŽIVEĆI NEKO VREME U INDONEZIJI, NAPISALA JE SVOJ PRVI ROMAN JEFIMIJA, ŽENA KOJA ČEKA, NE BI LI NA TAJ NAČIN ROMANTIČNOJ BELETRISTICI PONUDILA ALTERNATIVNIJI PRISTUP LIČNO-POLITIČKOM ŽIVOTU JEDNE ŽENE.
SVOJIM DRUGIM ROMANOM JEFIMIJA, ŽENA KOJA NEĆE, NASTAVLJAJUĆI JEFIMIJINU ŽIVOTNU STORIJU, NEMILOSRDNO OTVARA PITANJA ŽENSKOG TELA, MORANJA I HTENJA KAO NAJVAŽNIJA LIČNO-POLITIČKA PITANJA HETEROSEKSUALNE ŽENE U VIŠEDIMENZIONALNOM PATRIJARHATU.
Kome se obraćaš u svojim romanima?
Svakoj ženi, ali i muškarcu, koja i koji poželi da otputuje putopisom na Bali, sazna ponešto o lično-političkom odrazu feminističke borbe u opipljivom životu jedne Balkanke i nemilosrdnim posledicama njenih (ne)slobodnih izbora u datosti i zadatosti ženskog života, putujući od tela kroz dušu do glave. Zapravo, svako ko ume da čita može s lakoćom pročitati Jefimiju, u oba naleta, bez straha da nešto neće biti jasno ili dokučivo.
Kada si spoznala tu unutrašnju potrebu i glad za pisanjem?
Čim sam naučila da pišem, počela sam da zapisujem sve ono o čemu mislim, želim, sanjam, ali i čega se plašim. S prvim naučenim slovom naučila sam da je sastavljena i smislena reč najveće olakšanje.
Izrazito si talentovana, mada pisanje je i zanat. Kada osećaš talenat, a kada zanat dok pišeš?
Možda i nije zanat. Zanat se radi i kad se ne želi, a mora. Čeka te rok, čeka te zadatak. U mom slučaju, pisanje je božanska volja za otpuštanjem nemira, ali i zapisivanjem priča koje ljudski život znače. Pišem kad želim, kad osećam, kad bez toga ne mogu, kad moram ne zato što imam zadatak i rok, već jer me nadilazi sopstvena potreba da kažem, da zaokružim, da svedem sve što promišljam ujedno, zauvek.
Kada Jefimija hoće a kada neće?
Jefimija traga i čeka da sazna šta ne želi, ne bi li tako doprla do sebe koja zna šta hoće i želi. Jedino što zna jeste da ne mora sve ono što su joj rekli uzusi patrijarhata da mora i da bi trebalo da hoće jer je žena. Odbija pretpostavljenost i nju neće prihvatiti nikad. Za to je spremna i izgubiti glavu!
Balkan je definitivno patrijarhalan. Kako zauzdati patera i osnažiti Jefimije?
Svet je patrijarhalan — kapitalistički, muški. Pater se mora sam dovesti u pitanje tako što će mu sa svih strana “iskakati” po jedna JEFIMIJA i tako ga saterati u ćošak. Kad je Jefimija sasvim sigurna da joj pater ne treba, već sopstveno oslobođeno Ja, on će početi sam sebe da gasi kao neprikosnovenog i neopozivog vladara. Žena rađa muškarca. Žena ga jedina i može preobraziti u čoveka bez uništiteljskih poriva.
Tema decembarskog izdanja RYL magazina je „Nova godina, nove priče”. Šta bi želela da nam ispričaš
Želela bih da vam ispričam bajku o svetu u kom je ljubav pobedila jer je mržnji dosadilo da bude glavna. Valjalo bi poverovati u te bajke. To nisu Diznijeve čarolijske laži o princu spasiocu, već istine o neprestanoj borbi, onoj njegoševskoj, koja nalaže da ipak može biti i ono što mislimo da nikad biti neće.
