PIŠE: MILAN KUŽELKA www.punpotencijal.com
Slobodu ne možemo imati ako lažemo sebe. Na taj način stvaramo kavez koji zatvara sve druge vrste sloboda koje sebi možemo priuštiti ili koje nam društvo u kojem živimo omogućava.
Često ljudi odluče da žive na način u kojem u kavez stavljaju istinskog sebe sa svim svojim snovima, idejama, potrebama. Oko ovog kaveza prostire se široko polje života. Tu zaista postoji puno mogućnosti, puno privlačnih stvari, interesantnih ljudi. Takođe, ima i dosta prepreka, raskrsnica i kojekakvih gluposti. To je zapravo čitav svet oko nas, u kojem se mnogi od nas čak i prilično dobro snalaze.
Isto ovo široko polje života bi takođe bilo tu i kada bismo živeli bez kaveza. Zanimljivo je što bi nam 
tada možda bilo i teže i napornije, jer bismo nosili te svoje snove, ideje i potrebe sa sobom. I u čemu je onda razlika? I zašto bismo se onda uopšte opterećivali? Razlika je upravo u tome što bismo se tada osećali ispunjeno, jer bismo bili sigurni da doprinosimo lepoti života koji nas okružuje. Razlika je u tome što bismo znali da smo sami izabrali, da se nismo izdali, da se nismo predali. Polje života je isto, ono se nije promenilo, već je drugačiji naš doživljaj sveta. Tada stvaramo odnos prema svemu oko nas, dolazi do razmene – istovremeno primajući iskustva, ali i dajući deo nas toj okolini koja na taj način postaje potpunija.
To je neprekidni niz razmene iskustava, doživljaja, emocija, energija. Ne možete ništa dati ako nije vaše. Navikli smo da to davanje posmatramo materijalistički, ali je ovde, pre svega, reč o emotivnom davanju. Svetu ne trebaju veći gradovi, već zaljubljeni parovi, ne treba mu više vašeg novca, već više vašeg vremena. Ako ste nečemu naučeni, ako ste na nešto pristali u nedostatku boljih mogućnosti i ako upravo to utiče na bitne odrednice u vašem životu, onda svetu ne dajete ništa. Jednostavno, ne dajete ništa, jer to nije vaše. Ako jedan vaš dan sastavljen od događaja, ljudi, ritma kojem se ne radujete, šta onda pružate? Ako je jedan vaš dan posledica vašeg sleganja ramenima i gubitka vere u sopstvene mogućnosti, onda svetu niste u stanju da pružite „dodatnu vrednost“. Jer sve što činite nije posledica vaših odluka, već vašeg mirenja sa „ne može bolje“ situacijom.
Imamo neprikosnovenu slobodu izbora i to je nešto što nam je Bog dao i što nam i on sam nikada ne dira. To je ona sloboda koju samo sami sebi uskraćujemo kada odustanemo, kada prestanemo da verujemo. To treba priznati, ali i ne biti prestrog prema sebi, jer je teško ovu slobodu odbraniti. To je ono kada nam roditelji kažu „da ne budalimo“, to je ono kada nam prijatelji kažu „da se spustimo na zemlju“, to je ono kada na kraju sebi kažemo „ma, šta ja to uopšte očekujem“. Horhe Bukaj je to divno rekao: To je onaj dan kada si umesto „ja sam“, rekao sebi „ja bih trebao da budem“.
Kada ljudi počnu da rade na svom duhovnom/ličnom/emotivnom razvoju, najpre prihvataju da nisu iskreni prema sebi. Preuzimaju odgovornost i pokušavaju da vrate tu moć neprikosnovene slobode izbora. Za tako izazovan zadatak treba hrabrosti i strpljenja. Dodatno i zbog činjenice da zaista može da se živi i sa tim samopostavljenim limitima i očekivanjima. Problem je u tome što nepogrešivo znamo da se sa celim svetom suočavamo kao glumci. Kao neko kome je nametnuto i rečeno kako da se ponaša. Ne prepoznajemo sebe, jer sve vreme ispunjavamo neke očekivane zadatke i to još po datim uputstvima. Ne kaže se uzalud: „Ne kaje se čovek zbog neuspelih pokušaja, već zbog propuštenih prilika.“ Naš životni put nekom posmatraču možda ne bi bio lepši kada bismo kroz njega išli nošeni svojim idejama, koje bismo možda i bezuspešno pokušavali da ostvarimo. Ali, ta iskrenost oslobađa. Onda kada možemo sebi da kažemo „pokušao sam, majku mu“. To je ono kada možemo reći sebi „ja sam“: pokušao, propao, uspeo, plakao, smejao se, voleo, tugovao, pogrešio, ostvario…
Nisam tako odlučio zato „što je tako trebalo“. Odlučio sam samo zato što je za mene to jedino iskreno. Deluje idealistički, ali nije. Ustvari je veoma hrabro i često veoma bolno. Preuzimanje slobode izbora često znači i boriti se sa celim svetom, ali i sa samim sobom. Sami moramo nositi teret ovih odluka i ne tražiti podršku. Dati sve od sebe i najvažnije – biti spreman i na mogućnost poraza. Ako dobro razmislite, ali stvarno dobro razmislite, i kažete sebi „mogu da oprostim sebi poraz, ali ne mogu da oprostim samoizdaju“ – tada dajte sve od sebe da ostvarite svoje snove, razvijete svoje talente i ostvarite svoj pun potencijal.
Želim vam puno sreće na vašem putu i zapamtite dve lepe misli:
„Niko nije rekao da će biti lako, ali je vredno truda.“ P. Koeljo
„Putovanje je nagrada.“ S. Džobs
