PIŠE: ZORICA MLADENOVIĆ
Budi me cvrkut ptica, toplo telo pored mene, moja glava na njegovom ramenu. U sobi je hladno, uzimam telefon, gledam koliko je sati. Au, tek je pola pet. Okrećem se prema njemu, gledam ga kako spava. Njegova jedna ruka ispod moje glave, druga oko mog struka, uvek spavamo zagrljeni. Steže me, osećam njegovo toplo telo pored sebe. Raznežim se od tog dodira i osećaja nežnosti i ljubavi, koje osećam u svakom delu sebe. Trenutak koji ispunjava celu mene i stavlja mi osmeh na lice. Trenutak koji objašnjava ljubav, trenutak koji daje smisao svemu. Trenutak koji vibrira i šalje poruku ovom danu, hladnoj sobi, univerzumu… Život je lep. Selo u Srbiji, za mene sada Pariz, grad ljubavi. Mogla sam biti bilo gde u ovom trenutku, ali ja sam sada ovde i ovo je najlepše mesto na svetu. Ja sam najsrećnija žena, jer sam tako odlučila. Zaustavljam sve misli i dišem osećaj koji me budi i vraća u san. I duh i telo su mi jedno. Divan dan ispred mene.
*
Kuva mi kafu i donosi u krevet, meni, svojoj ženi. Srećno se osmehujem i zahvaljujem: “Hvala ti, ljubavi, hvala, muško moje! Volim te, volim te, volim te…!” Gleda me vragolasto i pita: “Šta ćemo danas za ručak?” Nemamo novca, ali setim se da imamo kiseli kupus i neka suva rebra, spremiću podvarak. Ne voli ga, znam, ali nikada nije jeo moj podvarak. Zato mu govorim: ”Ješćeš moj specijalni ljubavni podvarak!” Gleda me ne baš srećno, ali se slaže sa mnom. Neće me odbiti taj njegov pogled, preuzimam inicijativu. Ostavljam neurotičnu krivicu iza sebe, skuvaću podvarak za pamćenje. Želim da skuvam najbolji ručak za njega i skuvaću ga sa puno ljubavi. Prilazim mu, mazim ga po ćeli i ljubim tu ludu glavu što je volim.
*
Pravim mali piknik za nas dvoje, iznosim ručak u dvorište. Podvarak i rotkvice, skromno. Znam svoj potencijal, ne postavljam ispred sebe ograničenja. Očekujem samo pozitivno. Gledam ga dok pažljivo sipa, uzima prvi zalogaj, drugi… Pogleda me i kaže:
”Mnogi su pravili podvarak i nikada mi se nije dopao, ali ovo… Ovo je nešto najlepše što sam u životu jeo!”
Znala sam. Verovala sam u sebe i svoje umeće. Verovala sam u ono što činim iz ljubavi i sa ljubavlju. Samokritičnost ne postoji. Postoji naša želja i volja. Postoje samo ti posebni trenuci, te male stvari koje su posebne stvari i koje nam život čine lepšim.
*
Dok sedimo i pijemo kafu u dvorištu, gledam u njegove oči koje me gledaju i vidim suze u njima. Grlim ga da oseti da mi je stalo, da mi je potreban… Grlim ga da oseti da ću biti sve što mu je potrebno, da ću biti uvek tu za njega. Grlim ga da zna da je u redu plakati. Gledamo se i pogledom jedno drugom zhvaljujemo, i pogledom jedno drugom šaljemo ljubav.
Uveče me ljubi za laku noć, dok spuštam glavu na njegovo rame, on me grli i privija uz sebe. Znam da sam sigurna i voljena. Ja sam srećna žena i zahvalna sam na svakom trenutku, jer svaki taj trenutak me naučio nečemu i pomogao mi da porastem, da shvatim šta je važno.
*
Često sam se pitala čemu sve i zašto se neke stvari događuju iznova i iznova. Svaki dan mi je bio isti, bez promena. Pitala sam se da li se i drugi ljudi osećaju kao ja i zašto mi se sve ovo dešava. Onda sam shvatila, svima se to dešava dok ne naučimo i ne shvatimo šta je važno, i dok ne počnemo da cenimo te male trenutke, te sitne događaje koji nas vode i čine život lepšim.
Zato zahvaljujem svemu što me je u životu bolelo, jer sam sada zbog toga jača osoba. Zahvaljujem svima koji su brinuli, voleli me i ostali pored mene, sada znam da je nekome stalo, da nekome značim i ja sam postala osoba sa većim srcem. Zahvaljujem svima koji su ušli i izašli iz mog života, svi oni su me naučili nečemu i nekim vrednostima, svi oni su zaslužni za ovo što sam danas postala.
Uvek smo neprocenjivi onima koji nas vole. Ništa nije važno osim onoga ko smo i onoga što nosimo u sebi. Biti zadovoljan, zahvalan i radovati se svakom trenutku. Ja sam uspela!
Mašem vam svojim osmehom i želim pregršt divnih trenutaka čiju ćete vrednost shvatiti i biti zahvalni.
