IZAZIVA REČI I IZAZOVE

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: HDR STUDIO NIŠ

Branislav Janković, dvadeset godina život¬no-poslovnog puta pro¬veo je u novinarstvu, u redakciji RTS i Bel Ami kao urednik i voditelj u Nišu. U spisateljskim vodama plovi dugo i us-pešno. Do sada je obja¬vio nekoliko antologija, knjige priča, objavljivao je u časopisima i periodici, izdao 4 romana – „O vu¬kovima i senkama“, „Suze Svetog Nikole“, „Vetrovi zla“, „Peta žica“. Za roman „Vetrovi zla“ nominovan je za NIN-ovu nagradu, čije proglašenje očekuje¬mo krajem januara.

KAKO SI PREPOZNAO PISCA U SEBI?
Svoju prvu priču objavio sam sa šesnaest godina, tako da se taj pisac još tada otkrio. Pokazao je šta ume i opet se sakrio. Onda je lutao skoro čet¬vrt veka, sakupljao iskustva, živeo, nekad bolje nekad lošije, prošao ratove, radio kao novinar, otkrivši da ne postoji dobra vlast i pošten narod, gubio se na raznim putevima, budio na nepoznatim mestima, našao dobru ženu, izrodio sinove, i onda se opet pojavio, spreman da nastavi tamo gde je stao pre dvadeset pet godina. Nije poku¬cao, udarao je na vrata, i ja sam otvorio. Pogledali smo se u oči, oprostili jedan drugom šta smo imali, seli za sto. Tako je nastao roman „O vukovima i senkama“. Ostale knjige su samo overe našeg pomirenja i saradnje. Bez ikakvih obećanja jedan drugom.

ROMAN ZA ŽENE, ZA ŽENU, ZA ONAJ TANANI DEO DUŠE U NAMA, IZ PERA MUŠKARCA, PISCA. O ČEMU JE, ZAPRAVO, REČ?
„Peta žica“ je moj način da kroz roman, uperenim pr¬stom, da svi vide taj nepristo¬jni gest, jer u ovoj zemlji ništa suptilno se ne ceni i ne privlači pažnju, pokažem na neke stvari i kažem: „Ljudi, ovo se dešava.“ Ili smo žrtve ili zločinci, nema treće uloge u nečemu što se naziva žena u ovom društvu. Svedoci? U ovom slučaju, to nas svrstava u one koji zatvaraju oči pred zlom koje se naziva nasilje u porodici, a to je skoro isto kao da smo mi počinili nepočinstvo. Zato sam hteo da ovu ljubavnu dramu, sa uplitanjem u tabue koji ovde i dalje vladaju, napišem iz prvog lica, iz ženskog ugla, pokušavajući da barem malo, da probam, otvorim teška vrata zvana ženska psiha. Još teže je bilo što je to psiha žene ubice, zatvorenice i lažne monahinje. Na svu sreću, imao sam pomoć. Žena, naravno.

Peta žicaZAŠTO NAZIV „PETA ŽICA“?
Moja junakinja je violinistkinja, mirna i fina Teodora Kaluđerovič, čiji se život u samo jednom trenu promeni. Peta žica je ona koja se nalazi u srcu muzičara. Pišući ovaj roman, shvatio sam da bez obzira da li smo muzičari ili ne, svako od nas ima tu žicu koja daje ritam i melodiju našim životima. Nekada je ta pesma tužna, nekad violina jeca, a nekada je vrcava i prepuna radosti, poput dece. I sve dok ta žica treperi u nama, postoji šansa da se stvari poprave i život učini boljim.

DOBA DANA ILI NOĆI KOJE TI JE NAJINSPIRA¬TIVNIJE ZA STVARANJE I PISANJE?
Definitivno noć. Kada se sve umiri, pa i događaji i utisci tog dana. Kada pošten narod spava, pisac u meni, poput vampira, kreće u noć, kao da mu je tama prirodno okruženje i inspiracija, mesto i vreme za lov. Svaki pisac ima svoje omiljeno vreme za stvaranje, neko ustaje kao za posao, i piše do kraja „radnog vremena“, neko poput mene piše noću, neko mora da ode van grada, neko čeka zimu da stvara uz vatru koja pucketa. Pisci su jako komplikovani ljudi. Nisam rekao razmaženi. Komplikovani.

KADA BIRAŠ TEMU O KOJOJ ĆEŠ PISATI, ŠTA TE VODI? KOLIKO SE SKUPLJA GRAĐA ZA PISANJE? OBJASNI NAM TAJ MOMENAT OD IDEJE DO RE¬ALIZACIJE U PISANJU.
Najbitnije je imati ideju o čemu želite da pišete. Temu. Moje knjige pre „Pete žice“ su se držale istorije, mistike, religije, a to su sve stvari koje morate dobro da proučite i na jedan jako oprezan način ih plasirate čitaocima, pogotovo ako sve vreme hodate po ivici nepriznavanja istorijskih činjenica, ili uvedete još neke bogove u priču, rizikujuću svađu sa istoričarima ili bacanje anateme na vas. (Smeh) Mislim da svaki pisac piše o onome što se njemu sviđa, o temama koje ga zaokupljuju, o nemirima koji ga proganjaju, sve vreme priželjkujući da se to dopadne čitaocima. Mada, ja volim da kažem da tema pronađe pisca.

NOMINOVAN SI ZA DOBITNIKA NIN-OVE NAGRADE SA ROMANOM „VETROVI ZLA“. ŠTA TA NAGRADA PREDSTAVLJA ZA TEBE?
Ako je ikada budem dobio, reći ću vam. Nagrade su dobra stvar, pre svega za mlade pisce, jer im daju tako potrebno samopouzdanje i otklanjaju ono večito pitanje kada počnu da pišu: Ko će da čita ovo ludilo koje sam napisao? Nažalost, puno nagrada u ovoj zemlji je degradirano i svedeno na tri sumnjiva književna kritičara u žiriju i osam prodatih primeraka knjige koja je dobila nagradu. Kako god, NIN-ova nagrada, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, nagrade su koje su i dalja prestižne, donoseći laureatu večnu slavu i zvezdu na srpskom književnom nebu.

TEMA JANUARSKOG BROJA NOSI NAZIV IZAZOV I TI. KO POBEĐUJE U TVOJIM IZA¬ZOVIMA – TI ILI IZAZOV KOJI OSTAJE NE¬REALIZOVAN? KOJI JE TVOJ SLEDEĆI KOR¬AK I CILJ KOJEM TEŽIŠ?
Sve manje stavljam izazove pred sebe, a sve ih je više. Kao da žele da provere moju snagu i hrabrost. Kada ste mlađi, vi u izazovu ne vidite izazov, već način da se popnete stepenicu više, da steknete iskustvo, naučite, stavite drugima do znanja da postojite i da računaju na vas kao na prijatelja ili neprijatelja. Nije mladost izazov, ali kako ona prolazi, shvatate da izazov predstavlja i izlazak ujutru iz kreveta. Trenutno sam sa izazovima u primirju – ne diram ja njih, ne diraju oni mene. Ionako u „Umeću ratovanja“ stoji da pametni ljudi biraju samo bitke za koje znaju da će da ih dobiju. Moj sledeći korak je napisati najbolji roman do sada. I hteo – ne hteo, moram da izazovem svoje izazove.