GETE NA CIRIŠKOJ BALETSKOJ I POZORIŠNOJ SCENI

PIŠE: TAMARA KITANOVIĆ

Mogućnost da se klasična književnost sus­retne u novoj formi i u različitim životnim fa­zama, pruža nam priliku da iz nove perspek­tive, umetničke i sopstvene, doživimo poznati tekst. Nova prizma gledanja na delo može da oduševi, zbuni, razočara, da poništi misleno i znano. Ona nas primorava da budimo aktivni posmatrači.

Očekivano je da će publika na kulturnoj sceni nemačkog govornog područja češće imati pri­liku da se susretne sa nemačkom književnosti, pa ipak sresti se iznova sa Geteom, na bilo ko­joj sceni, u originalu ili u prevodu, klasičnim ili savremenim prikazu, budi dinamičnu reakciju publike, kao odgovor na izazov koji je učinio genije.

Prolećna sezona ciriške opere 2018. donela je ljubiteljima baleta i Getea poseban užitak, jednako hrabar i fantastičan, kako u zamisli, tako i u postavci. „Faust – Das Ballett“ ispunio je salu „Operhausa“ publikom, do poslednjeg mesta. Napeta pažnja tokom izvođenja, gro­moglasni aplauz publike i pozivi na puno bi­seva, govore o emocionalnoj kulminaciji pod­staknutoj skladom pokreta, muzike, scenske postavke i kostima. Po prvi put, balet na scenu donosi ovo dramsko delo, biser jezičke vešti­ne, tražeći i nalazeći kroz igru, ritam, pokret, složeni sled misli, pitanja, duhovnih i emoti­vnih sukoba, pristajanja na slasti Mefistovog puta, od beskompromisnog saznanja, do ne­minovnog duševnog pustošenja.

Koreografiju je postavio Edward Clug, dok je muziku je komponovao Milko Lazar, oba um­etnika poznata po radu na slovenačkoj muzič­koj i pozorišnoj sceni. Scenografiju je posta­vio Marko Japelj, Leo Kulaš je kreirao kostime. Balet je izveo ciriški baletski ansambl sa soli­stima: Jan Casier u roli Fausta, William Moore u roli Mefista, Michelle Willems u roli Grete.

Balet Faust uzbuđuje svojiom snažnom, pre­ciznom i logičnom scenskom komunikaci­jom, vodeći gledaoca vešto kroz priču. Faus­ta, ostarelog profesora, na sceni zatičemo u invalidskim kolicima, simbolici nemoći i ograničenosti. Scenski centralno postavljena Faustova težnja, da sada, odmah i po svaku cenu, sponza. Baletski je ona razrađena kroz Faustov odnos sa samim sobom, studentima, Mefistom, Gretom, a ujedno i publikom. Ovo težište drame, scenografski biće smešteno u ograničenom prostoru staklenog boksa, gde će Mefisto, obuven u crvene patike, duhovito i groteskno pridobiti Fausta, spreman da vešto napravi sve za svog saučesnika, poput malog crnog psa od balona. U istom staklenom ok­viru, gledamo Isusov vapaj pred raspeće, kao i Gretainu, rastrojstvo, patnju i put ka iskupl­jenju.

Iz ovog staklenog okruženja, scenski i mu­zički, radnja se premešta u polje, u prirodu, gde će se najpre sresti, pa zatim i rastati Faust i Greta, uz majstorsku deonicu, u kojoj u jed­nom kostimu pleše po dvoje umetnika. Faust i Mefisto, Greta i Marta Šverdtlajn (Marthe Schwerdtlein), igraju inteligentno osmišljenu i simbolički jaku sekvencu dualnosti bitisanja, prepolovljene savesti i zajedništva u posledi­cama. Dominantni zvuk čembala daće never­ovatnu ritmičku napetost završnici ovog bale­ta u sceni Valpurgijanske noći, koja je svakako kulminacija glumačke i plesne veštine umet­nika, preobrazenih u čudovišne kreauture.

Intenzivan, ritmičan, inteligentan, snažan i sa­vremeni doživljaj Fausta, još dugo je strujao mojim bićem, praćen ritmom osnovnog mu­zičkog motiva, kojeg ne zaboravljate. Bilo je to uživanje koje bi rado ponovila.

Jesenja sezona ciriškog „Schauspielhausa“ donosi dramatizovan tekst Geteovog romana Wahlverwandschaften, kod nas prevedenog kao „Srodstvo po izboru“. Tekst koji matema­tički postavlja i razvija odnos između četvoro ljudi, u kome A i B u susretu sa C i D, teže tome da se A spoji sa C, a B sa D. Priroda je ambije­nt koji podstiče ove korelacija, ipak akteri ga u svakodnevici samo govorno anticipiraju, dok njeno delovanje zanemaruju i ne slede.

Ovaj izuzetno zanimljiv, višeslojni, vanvre­menski, te stoga izuzetno aktuelan tekst, sta­vio je reditelj Felicitas Brucker glumačkoj ekipi ciriškog teatra da ga razreši i donese publici u prostoru zatvorene prizme, kaleidoskopa – vešto scenski postavljena prelivajuća granica između ljudi i prirodnog okruženja.

Glumački prikaz teksta, kojeg su izveli Julija Kreusch, Elisa Plüss, Matthias Neukrich i Hans Kremer, narativan, svedenog dijaloga, emoti­vnih dijagonalnih presecanja, ostavio je veliki prostor gledaocima da sami pronađu značaj odnosa sa drugima, u koje voljno ili nevoljno ulazimo. Ono što ostvarujemo iz odnosa sa drugim, posledica je prethodnih ili narednih odnosa, proživljenog i neprihvaćenog, sluča­ja i namere. Bez sopstvenog logičkog i kritič­kog promišljanja, tačan odgovor ne nameće ni Geteov tekst, ni ovaj komad. Sugeriše svaka­ko da u razaranja sopstvene ličnosti i ličnosti onih sa kojima smo povezani, raskidanjem i stvaranjem novih veza, treba gledati kao u ne­minovni prirodni ciklus obnove i sopstvenog isceljenja.

Aplauzi publike su zaista bili iskreni, za sav napor, volju i blagodat onima koji vraćaju pub­lici trenutak i potrebu za mišlju.

Potpunu slobodu za umetničku i scensku kre­ativnost koju potvrđuju Geteovi tekstovi, bilo bi izazovno vratiti pred domaću publiku.