ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: НАТАША РАЈАКОВИЋ
Многи гласни гласови у ове дане су ме подсетили на тишину. Најгласније одјекују не храбрости већ дрскости да дајемо себи за право да премештамо свет по мерама које сами утврђујемо. Критеријум и вредност коју пратимо – мени треба, ја мислим… Има и удружених око – Ми мислимо, и на пример, на једном делу света неки Ми – појачају буку докле желе да пусте глас о себи, и због такве буке, других, другачије окупљених Ми, више нема или их све мање има. Не, не говорим увијено и скривајући ишта, већ говорим о тишинама којих више нема.
Наћи ћу у свим светим књигама колико и где су места где се помиње тишина – не мир, већ тишина. Зашто се усуђујем у теми нашег двоброја да се не усудим да будем било који – Ми?
За мене је изненађење нова опција једне друштвене мреже. Вероватно постоји одавно, али успевам да приуштим (усуђујем се да се не усудим) и даље изненађење које каска и које су сви обрадили, прошли на следеће нивое игре, а мени тек (п)остају нове. Нова опција гласи – избриши тишину. Не усуђујем се да проверим како на енглеском гласи та опција јер мој телефон још увек користи мој језик, на муку пријатеља, па и најближих мојих, који се слабије са опцијама и апликацијама слажу – замислите – на свом језику. Па и то је постао својеврстан усуд овог света на који смо се сви усудили – да су сви језици послужили да се направи један, али он и даље ствара више сукоба него мира или се главни преводилац изгубио у преводу. Усудио се да се не усуди да нам суди. Пушта да ипак пронађемо на свом језику опцију – додај тишину.
Пробала сам на видео-прилогу шта значи та опција – избриши тишину. Те људске паузе, уздахе, станке, несавршености, беспрекорно пакује, усуђује се, тај један језик, да дотера до неког, многи верују – савршенства.
Зашто нам смета тишина?
Разумем да у тишини обитавају праведници, сви туђим усуђивањем нестали са овог нашег полигона који још увек називамо свет, у нади сусрета са Светима – праведницима или грешницима, који сада звуче као узори када их упоредимо са усудом већ сада и овде савршенима или савршенствима. Јер ко може да угрози други живот до оног који је обрисао тишину из свог живота па му смета бука и најмањег титраја другог? Нисам за такву припадност – Ми. Волела бих да неки Ми чувамо савршено све друге Ти.
Молитва није тишина, али није ни бука, не требају јој дронови да је пренесу, ни коме је упућена ни за кога је измољена. Предворје молитве је тишина, наравно, да она доноси гласну радост и то ону која подсећа на прву жељу да Свети направи Свет. И не прави буку око тога – већ љубав. И не шаље усуд него слободу и да се не усудимо да будемо као Он. И не брише тишину међу нама, него чека да примимо Реч којом се разумемо, па колико год нам времена треба, апликација неће истећи. Неће застарити програм који дозвољава тишину.
Када се много Ми распарча у хиљаде комада јер не зна којом апликацијом да увеже стварност, а да је она стварна, усуђена, проживљена јер ускоро ћемо бити принуђени да гледамо себе на местима на којима нисмо били. Усуђујем се да тамо не одем. Послаће ме неко неком апликацијом, не усуђујем се да мислим о томе, али пакујем дуго већ тишину у мале кесице, као оне на аеродромима које добијемо на скупо плаћеним летовима, јер за јефтиније морате да понесете своје кесе, или ништа да не понесете, да се уклопите у бесцење.
Скупо смо ми плаћени да би брисали тишине међу нама. Скупо смо плаћени да бисмо летели по свету јефтино, без пртљага који носимо од почетка па до места где праведници обитавају. Користим и наслов из дела молитве да се макар тако не усудим на све судове којима смо склони, не мимоилази то ни мене. Некада ми је драго јер сам још увек човек, а често бих се вратила на најјефтинији лет без пртљага који се зове цивилизација. Само, где бих отишла? Покушавам да разумем место сусрета, где ће нам тишина бити враћена, а за мир нам неће требати међународни судови већ обичан суд из ког ћемо сви јести и не остајати никада гладни.
Навијам да се пронађемо у преводу (ето верујем у понеко Ми) и не усудимо се да пробушимо планету тако да испадну они који нису још ни рођени. Да се не усудимо све да пробамо, јер то све смишљамо ми да не бисмо чули тишину места где праведници обитавају.
