PIŠE: MARIJA RADOJKOVIĆ
Što sam starija, sve više ljude opisujem energijom koju vidim i osećam. Sve više osećam, posmatram, ali i biram. Pa bih možda izborom rekla i da je na asfaltu retko srećem.
STRAST kao energija osobe, kao autentičnost jednog bića i duše.
Ne pišem o strasti u intimnom odnosu. Daleko od toga da je ona manje vredna, ali ja bih o onome što je samo u jednom biću. Onome što svakoga od nas čini jedinstvenim, drugačijim, posebnim. Onome što mene lično nosi, inspiriše i na kraju izmami osmeh i daje pokretačku iskru koja nigde više ne postoji.
Ne umem da je izazovem, ne umem da je probudim svesno, ali negde sam je prepoznala u tome kako mi se stopala odvoje od zemlje, kako granice nema, kako je moguće sve što smislim, kako je inspiracija takva da jurim svesku da upišem da slučajno ne zaboravim… a onda i u pogledu drugih i opisu onoga što oni vide.
Kod drugih je vidim kao:
Poseban pogled, drugačiji pogled, zenicu koja cakli, oko koje igra a ne pomera se. Gledaš oko, a u centru vatra koja bukti. Osoba se i na fotografiji kreće iako je sve statično. Obožavam te fotke na društvenim mrežama. Tu je ono pravo, nije fejk, nije influens i plaćena reklama. Verujem samo tim ljudima što mi iz telefona i statike postaju dinamični. Oni me interesuju pošto biram strast, biram autentičnost!
A ja? Mislim da sam rođena da je imam. Spavala je često u ranijim godinama, a sada je sve više budna. Kaže da se naspavala za ovog života i više neće da propusti ni sekund ovog sveta i mogućnosti.
Ako treba da je opišem, možda da to učinim kroz fotografiju. TU sam je svesno prepoznala.
Bila je i ranije i u osećaju i u svesnosti, ali sam je verovatno i skromno skrivala i sputavala da je manje primetna. Drugi su mi davali komentare „kao dete si“, pa sam je valjda tako i doživela.
ALI ako bih sada rekla da sam je svesno-iskustveno svesna i da je mogu do detalja opisati i prikazati – EVO JE.
Fruška gora, mart 2024, i u danu 19 mm kiše! Znaš ona kiša koja kaže ne izlazi napolje, užasno je. E, ta kiša je bila i povela sam grupu ljudi na pripremni trening za planinarski događaj HIGHLANDER (koji vodim i organizujem). U ovom momentu manje važna činjenica u smislu koordinacije i vođenja, ali bitna u delu da nisam morala da stojim 12+ sati na toj kiši, da se mrznem. Imala sam izbor. A moj izbor nije imao odluku, nastao je prirodno. Bivstvovala sam sa najvećim osmehom koji je celo telo obuzelo. Taj osmeh, taj pogled, stav, kretanje, motivacija drugih da ne stanu i da i oni mogu sve zbog čega su došli i to baš u tim vremenskim uslovima. Čini mi se da sam se smejala i blatnjavim cipelama. Smejala sam se i sa tri jakne i kabanicom preko jakni na sebi. Duša je pevala i radovala se što se živi upravo taj dan i što ostvaruje zamisli. Kao remek-delo koje doživljava otvaranje izložbe. Nosila sam strast u osmehu i oku. Gorelo je bez vatre, letelo je bez krila. Strujalo je kroz svaki atom moga bića. E, TO! TO je MOJA STRAST!
I tu je, EVO JE. ŽIVIM JE U OVOM JUNU I JULU 2024. intenzivno.
Tada će 300+ ljudi tom energijom i strašću biti pozvano da se tokom pet dana kreće stazama od 200+ kilometara, bez obzira na vremenske uslove, po visinama Stare planine.
Pre dve i po godine stidljivo sam sebe preispitivala hoću li umeti, moći, znati. Sada iskreno niti znam, niti umem, niti mogu… NEGO OSEĆAM od stopala do vrha glave da je to ona ENERGIJA koju na asfaltu retko imam, a u sebi je na planini nosim intenzivno. Nosim, delim, prenosim drugima. I iz nje ispliva i znanje i umeće i mogućnosti. IZABRALA SAM DA ME STRAST POVEDE. Možda nije kriterijum i vrednost savremenog čoveka i velikih korporacija, ali koga briga kada moje oko gori u centru i telo leti bez krila.
Viđamo se u visinama ovakvih strasti, činjenica – LEPO JE.
