PIŠE: MIRJANA GNJATIĆ, DULA
FOTO: TAMARA DRAGOVIĆ
Prilazim vratima, zastajem, udišem i izdišem nekoliko puta, kako bih ispraznila um od svih prethodnih misli, kako bih se spustila u srce i bila potpuno prisutna tu, za sve što se bude dešavalo iza ovih vrata na koja se pripremam da pokucam. Ne znam koliko ću se zadržati tamo, ali znam da, od trenutka kad se vrata otvore, vreme će prestati da teče na ustaljen način, biću potpuno predana Njoj, neprimetna, a potrebna, prisutna, ali u senci, služiteljka Ženi i Životu.
Ja sam dula. Žena koja veruje u snagu Žene, u moć rađanja, opčinjena magijom dolaska novog bića na svet. Poznajem fiziologiju porođaja i bazične potrebe žene koja rađa. Nisam medicinsko osoblje, moj zadatak je da budem emotivna podrška majci tokom trudnoće i na samom porođaju. I, naravno, u tim prvim najranijim danima sa bebom. Majka će svoj porođaj pamtiti celog života i moj zadatak je da joj pomognem da on bude lakši, lepši, i u njenom sećanju sačuvan kao iskustvo koje joj je dalo snagu, poverenje u sopstveno telo, sigurnost u sebe i svoje odluke. Ja sam neko ko veruje u sposobnost žene da rodi, ne procenjujem je, ne volim manje ili više u odnosu na odluke koje donese. Znam da svaka majka bira i radi najbolje za svoju bebu i sebe u svakom trenutku, i da je put majčinstva za svaku od nas, koliko isti, toliko i različit.
Pre nego što pokucam, podsećam sebe šta mi je istinski zadatak i na ovom porođaju. Da služim ženi koja rađa, jer reč dula je starogrčkog porekla (δούλη) i označava ženu koja služi.
Oduvek su žene bile uz žene tokom porođaja. Znanje se prenosilo sa baka, majki, tetki na devojčice, i one su imale priliku da uče o ženskom telu i kako ono funkcioniše. Iskusnije žene bile su podrška i pomoć onim manje iskusnim. Razumele su bolove kroz koje žena prolazi, njene strahove i sumnje, jer su i same prošle kroz to. Medicinski antropolog, Dejna Rafael, prva je 1969. godine upotrebila termin dula da označi ženu koja pruža pomoć ženi nakon porođaja. Nešto kasnije, značenje reči dula proširilo se i na brigu pre i tokom porođaja.
Vrata mi je otvorio otac deteta. Osmeh i jedan izdah olakšanja mu se oteo iz grla. Veliki zagrljaj mu upućujem, jer ni on, kao ni žena, ne mora da bude sam u ovom iskustvu. Bodrim ga i predlažem šta može da uradi kako bi bio od pomoći, jer to je ono što on želi, što mu je potrebno u ovom trenutku. Njegov adrenalin treba da se uposli, kako ne bi remetio oksitocin koji se luči kod žene. Njegova podrška je nezamenljiva. I moj zadatak kao dule jeste da mu pomognem da se uključi onoliko koliko on sam želi, i koliko je ženi prijatno i potrebno.
Klinička istraživanja su potvrdila da žena koja, tokom porođaja, ima neprestano nekog kraj sebe, bolje i lakše podnosi porođaj. Ipak, ukoliko žena kraj sebe ima osobu koja nije iz medicinskog tima, niti iz ženinog socijalnog okruženja, već osoba koja je obučena da pruži emotivnu, fizičku i psihološku podršku, žena će iskusiti:
31% smanjenu potrebu za Pitocininom
28% umanjenu mogućnost za carskim rezom
12% povećanje šanse za spontanim vaginalnim porođajem
9% smanjenja upotrebe bilo kakvog medicinskog ublaživača bola
34% smanjenje mogućnosti da žena bude nezadovoljna svojim iskustvom
Prostor u kojem se ova žena porađa ispunjen je potpuno drugačijom energijom. Ova mama zna kako se rađa. Potpuno je u svom unutrašnjem svetu, povezana sa silom rađanja i ne obraća mnogo pažnje na sve nas. Ipak, uputila mi je pogled kojim govori da joj je drago što sam tu. “Ako ti budem potrebna, tu sam… Zaroni u sebe… Doživi svoje kontrakcije kao talas koji se podiže, a kada se spušta sva bol i neprijatnost odlaze iz tvog tela. Sa svakim talasom, beba je sve bliže u tvom naručju.”
Poput dobre vile, dula svojim neprestanim prisustvom i podrškom čini da se neprirodni uslovi u kojima žena rađa ublaže tako da žena može da se oseti zaštićenijom, sigurnijom, manje posmatranom, nepožurivanom. Žena tada oseća veće poverenje u sebe i može da se poveže sa svojim instinktima, svojom prirodom i bogom danom sposobnošću da rodi svoje mladunče, baš kao što to rade sve ženke sisara kada su ostavljene na miru, na mestu na kojem se osećaju sigurno. Tehnike masaže, disanja, promene položaja ka udobnijem i učinkovitijem, čini da žena svoje porođajne kontrakcije lakše podnosi i da manje bol oseća kao bol.
Priroda se pobrinula za sve. Svojim koktelom hormona podržavala je ženu tokom svih faza porođaja i stvar udesila tako da je žena preplavljena hormonima, i to ljubavi baš na samom kraju. Za sve “muke” kroz koje je prošla u satima koliko je porođaj trajao, žena biva nagrađena vrhuncem iskustva u kojem se zaljubljivanje u bebu dešava. Bebine zenice su širom raširene i ona gleda pravo u svoju majku. Najdublja, najtrajnija, neraskidiva veza stvara se u tom trenutku, utiskivanje jednog bića u srž drugog. Neponovljivi zlatni sat u kojem se majka i beba po prvi put susreću, upoznaju i postaju jedno. Žena oseća da može sve. Spoznaje svoju dubinu, prostranstvo i svoju sopstvenu snagu.
Polako pakujem svoje stvari sigurna da su mama i beba dobro, zajedno, ušuškane jedna uz drugu. Na raspolaganju sam im narednih par nedelja. Obići ću ih za par dana da vidim kako se snalaze, da pomognem mami da integriše svoje iskustvo, da joj kažem da joj je beba najlepša na svetu, da je dobra, najbolja majka na svetu.
Ženi je potrebna podrška i pohvala, čak iako je ne traži. Ona je kraljica koja je odradila bogovski posao, spustila se u ponore svog bića i tela, posegla do najviših visina kako bi beba bila tu kraj nje. Vraćamo se prirodi, ne zato što je to new age pomama, već zato što mi to jesmo, porođaj je prirodan, jer je oduvek bio takav, i zato što je bio neuznemiravan, opstali smo kao vrsta. Bebe koje se budu rađale preplavljene oksitocinom imaće izražen kapacitet za ljubav. Isceljujući rađanje, isceljujemo sebe i Zemlju. Jedan po jedan porođaj.
