PIŠE: MIRJANA GNJATIĆ, INSTRUKTORKA JOGE ZA TRUDNICE, DULA
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Tu sam ispred nje. Jednom rukom me drži za rame, druga je tu negde. Ono što osećam je snažan stisak njenih prstiju, a ono što vidim širom otvorene oči, koje iz dubine dotiču moju dubinu. Povezane smo iskonski u tom trenutku. Znam šta sledi, a zna i ona. Senzacije su toliko snažne da se iz nje preliva skoro, pa urlik – UMREEEEĆUUUU!!! I onda… SMEH!!! Grohotan. Jer, ona zna, a znam i ja. Zna da neće umreti, upravo u ovom trenu ona poseže za dušom svoje bebe visoko među zvezdama i spušta je na Zemlju, držeći jedan dlan na svojoj međici, napipavajući mokru glavicu, koja se pomalja. Ona rađa! Rađa i umire – devojka koja je bila do sada, majka koja ima jedno dete, umire ona koja je bila devet meseci trudna i rađa se dvostruka mama, rađa se jedna nova žena, snažna, jaka. Trebaće joj još neko vreme, nedelje, meseci, godina, dve, tri, da se osamostali, formira, odraste, izraste. Ali, tu je. Vidim je! Svedočim! Znam!
Znam ne samo iz svog iskustva, jer i ja sam ih rodila troje, sama, prirodno, silno, mogu čak reći ekstatično u trenucima, ali znam i jer sam dula, emotivna podrška ženi na porođaju, njena pratilja tokom trudnoće, saveznica, navijačica, oslonac, vodilja na porođaju. Tu sam za nju. Znam da može. Verujem u nju. Pokazujem joj put ako je potrebno. Prihvatam je baš tako ranjivu, nesigurnu u trenutku, bez snage, odlučnu… ne radim ništa umesto nje, pomažem joj da dodirne svoje znanje i istraje. Da uspe. Da rodi. Slavim sa njom. Plačem sa njom. Prinosim joj papuče kad zatreba i tretiram je kao caricu, jer ona to jeste. Tada i sada. Jer, prošla je kroz to. Dotakla je svoje najveće strahove, zaronila u svoje najmračnije dubine, i onda se vinula visoko gore, i donela na svet najdivnije biće.
Fascinantno je kako je kroz istoriju ženina moć rađanja skrivana i izbegavana, pokušavana da se kontroliše, ženine potrebe i način rađanja bivali pogrešno tumačeni. Ona je budila strah kod muškaraca, a posle je i sama počela da se plaši svoje snage, negira je i izbegava.
Upravo taj pogled pred sam izgon bebe, kada žena oseti nalet energije i rešenosti da izgura bebu napolje, uz istovremene kontrakcije, koje su silovitije nego u bilo kom trenutku do tada, snažne i jedna za drugom, dovode je do eksplozije, koja preplavljuje celo njeno telo… prodrmana do srži, žena tada okreće glavu ka najbližoj osobi od autoriteta sa iskolačenim očima i izgledom lica, koji niko ko je prisustvovao porođaju ne može da zaboravi. To je izraz šoka i neverice, potvrda da je žena tada potpuno i isključuvo sama u tom trenutku. Taj izraz, koji izgleda kao vapaj za pomoć, teror neiniciranom, često je artikulisan sa „učinite nešto“, „ne mogu više“, „pomozite“, ili drugim dramatičnim rečima. Odgovor ranog hrišćanskog muškarca mogao je da bude da svojoj ženi čita biblijske citate, govoreći joj da je njena sudbina da pati; odgovor savremenog lekara je da da lek koji će umanjiti patnju. Ali, ni jedna reakcija nije adekvatna. Kada se (primalna) žena okrene ka babici sa istim izrazom očaja na licu, babica to ispravno tumači kao „pomozi mi“, „podrži me“, „reci mi da ovo treba da se dešava“. Lekari to čuju kao vapaj: „Zaustavi ovo“, „Interveniši“, „Uradi ovo umesto mene.“
Vekovi ukorenjenog straha, očekivanja bola i klanjanja muškoj dominaciji, učinili su da žena ne može tek tako, nakon svega par časova pripreme za porođaj, da iz porođaja izađe kao „promenjena žena“.
Ali, uz adekvatnu podršku, koja zna da je porođaj ključno životno iskustvo žene, čiji je zadatak da sprovede ženu kroz vrtloge pada i uspona, čuvajući pozitivnu sliku o njenom porođaju, podsećajući ženu na sve izazove kroz koje je prošla i odluke koje je donela u korist svoje bebe, žena može da udahne svoj porođaj, njegovu energiju, miris, ukus i sve što će on posle doneti njenoj bebi i njoj samoj.
Jer, porođaj je jedan u nizu obreda prelaza, inicijacije, kroz koje mi žene prolazimo: prva menstruacija, porođaj, dojenje, menopauza. Svako od tih iskustva nas oblikuje kao žene. I fascinantno jeste da smo mi već unapred pripremljene na njega, kao uostalom i na sve velike i važne stvari, koje nam se dešavaju u životu. Svaka naša menstruacija je u stvari jedan mali porođaj, gledajući kroz prizmu hormona koji se u njemu luče. Kada nivo estrogena i progesterona padne na nulu, počinje menstruacija. Isto tako, 11 sati pred porođaj, estrogen i progesteron se spajaju (ovuacija,) i kada njihov nivo padne na nulu, počinje porođaj..
Prošlog vikenda sam bila na neverovatnom seminaru pripreme za porođaj. Crtali smo grafikon ženskog ciklusa, koji počinje prvim danom menstruacije, a završava se poslednjim. Iscrtali smo i krive koje predstavljaju nivoe estrogena i progesterona. Tačke ukrštanja koje predstavljaju ovulaciju i pms. Patrik Balint, koji je vodio edukaciju, kaže da se u tom grafikonu čita sve u vezi ženine trudnoće, porođaja i same seksualnosti. Naše detinjstvo je prvi trimestar trudnoće, naša mladost drugi trimestar, treći trimestar je naše odrastanje. U porođaju isto tako, prvo porođajno doba je naše detinjstvo, drugo naša mladost, a treće porođajno doba spajanje sa bebom i izbacivanje posteljice je naše odrastanje. Sve što nam se dešavalo u ovim životnim fazama ogleda se u našoj trudnoći i na porođaju. I predvidljivo je, ukoliko radimo sa osobom koja može da nam pomogne da vidimo zakonitosti i obrasce. Ukoliko se u toku trudnoće, ili još pre začeća, spojimo sa našim ciklusom, ovulacijom, menstruacijom, sobom, mi ćemo se spojiti i sa svojom trudnoćom, porođajem i bebom. I onda, prirodan porođaj, iako ima svoje zakonitosti, unutar tog mikrokosmosa je jedinstven za svaku ženu… i porođaj nije nešto što treba da preživimo, već upravo da iskusimo u svoj svojoj punoći, spajajući se sa Bogom i Univerzumom. Kako žena živi, tako i rađa. A život žene počinje upravo porođajem.
