PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: SNEŽANA PAVLOVIĆ
FOTOGRAFIJE: ANTONELA KANELIĆ
Snežana Pavlović, autor izložbe „Svet u slici, slika sveta”, godinama radi na poslovima saradnje države sa crkvama i verskim zajednicama, a posebno na projektima koji se tiču očuvanja nacionalnog identiteta Srba koji žive van Srbije. Kao novinar, donela je prve reportaže iz Dalmatinske eparhije nakon nemilih zbivanja na prostorima bivše države.
Godinama je angažovana u Komisiji Vlade Republike Srbije za versku nastavu u školi, a najpoznatiji program koji je realizovan u ustanovama kulture za decu i mlade je „Beograd – Mihailov grad ili kako se rađala nova kultura moderne srpske države“.
Posebna profesionalna okupiranost je afirmacija ustanova kulture i umetnosti kao podsticajnih sredina za učenje mladih i odraslih.
Bila je državni predstavnik u Međunarodnoj alijansi za očuvanje sećanja na holokaust, u okviru koje je koautor interdisciplinarnih obuka za zaposlene u sistemu obrazovanja i vaspitanja.
Samostalni savetnik za teološko obrazovanje u Upravi za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama Ministarstva pravde, diplomirani andragog.
Kako si došla do ideje da okupiš umetnost iz svih zajednica i crkava kroz izložbu „Svet u slici, slika sveta“?
Ideja je rođena nakon dugog istinotražiteljskog puta da publici predstavimo umetnost čiji temelj nose vrednosti i identitete tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Republici Srbiji. Tragali smo za originalnim formatom izložbe koja ne bi pokazala uobičajen koncept verske umetnosti, odnosno estetike, već smo želeli da pokažemo duhovnu istoriju naše zemlje, onu skrivenu koju čuva predanje, umetnost, melodije čovekovog postojanja, bogosluženja ili, sažeto rečeno, želeli smo da pokažemo blagoslovenu istoriju ljudskog postojanja.
Na tom putu nije bilo moguće da hodam usamljeno. Ideja se pokazala solidnom, ali je od izuzetne važnosti bio susret sa grupom saradnika, dr Oliverom Tomićem i umetnicima Akademije za konservaciju i restauraciju, koji su znali da ideju ožive i otvore put do njenog punog vizuelnog identiteta. Snažna podrška dr Vladimira Roganovića, direktora Uprave za saradnju s crkvama i verskim zajednicama, bila je presudna jer je verovao da isticanje kulture i umetnosti čini najneuporediviju i najdublju vrednost našeg društva.
Kako je izložba prihvaćena u verskim krugovima a kako u široj publici?
Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije dao je blagoslov da Srpska pravoslavna crkva bude stub projekta, uputivši poziv umetnicima, članovima tradicionalnh crkava i verskih zajednica da svojim umetničkim dostignućem posvedoče zajedničko i autentično iskustvo koje baštine sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Republici Srbiji.
Odazvalo se 54 umetnika, bilo bi ih još više, ali zbog prostornih mogućnosti izložbenog prostora, morali smo da zaključimo spisak radova na pomenutom broju. U svojoj uvodnoj besedi, Njegova svetost je uputio zahvalnost najpre umetnicima koji su, kako je rekao, doneli lekoviti mir umetnosti u vrlo uznemiravajućim vremenima.
Do današnjeg dana, izložbu je posetilo preko 4000 posetilaca, prema svedočanstvu naših dobrih domaćina iz Istorijskog muzeja, među kojima su i strani gosti sa svih meridijana. U razgovoru sa publikom, dominirao je utisak da je izložba jedinstvena jer daje uvide o verskoj različitosti, bogatstvu kulturne baštine, neobična jer se očekivalo da će izloženi radovi biti slika sakralne umetnosti, te ih je veoma iznenadilo kada su na jednom mestu videli kojim tehnikama, bojama, motivima, komuniciraju tri monoteističke religije, svaka na svoj način, a opet prepoznatljivo svakom biću. Zajedničko je svim umetnicima da su ljudi koji veruju da je Bog stvorio svet, da smo njegova stvorena bića za večnost, sve ostalo je različitost koja potvrđuje početnu tezu.
Imajući u vidu dosadašnje iskustvo, možemo da kažemo da je izložba posećena i prihvaćena kako od strane verujućih ljudi tako i od onih koji to nisu, jer u krajnjem slučaju imamo pred sobom mali podsetnik iz lekcija opšte kulture.
Druga je godina zaredom kako se organizuje izložba pod istim nazivom, sa različitim autorima. Ovaj put bili su pozvani i arhijereji (episkop Ilarion i episkop Tihon) da daju svoj doprinos. Kako vidiš doprinos u umetnosti kroz iskustvo episkopa ili kroz umetnike?
Prve godine su u najvećem broju učestvovali verujući ljudi koji vole umetnost i njom se bave u slobodno vreme, bilo je i profesionalnih umetnika, ali manje. Ideja je bila da umetnost poveže ljude od Subotice do Novog Pazara, svedočeći da crkve i verske zajednice sa onim što jesu, po prirodi i suštini, što čine i svedoče, predstavljaju bogatstvo i resurs ovog društva. Biti vernik, osećati i živeti sa tom odrednicom jeste poseban oblik egzistencije, prisutan hiljadama godina, nije zaključan nego je otvoren i budan, teži ka univerzalnosti i autentičnosti. Vera je uvek moderna i oslobađajuća, čak i kada joj ljudska ideologija, ponekad, zatvara kapiju društva. Ne možete je ugroziti jer svoj put uvek nađe u istini. A lepota je najbliža istini. Zato nam je umetnost potrebna.
Ove godine, konkurs je bio po pozivu na koji su se odazvali ugledna i ostvarena imena naše likovne i umetničke scene, tako da sada imamo potpunu sliku sveta koji smo želeli da podelimo sa publikom.
Nenametljivim načinom, u dobroj nameri i veri, pokazali smo spremnost verujućih ljudi da svojim kreativnim nadahnućem posvedoče saradnju, zajednički život, međusobno poštovanje i poverenje. To je na kraju krajeva i glavna poruka izložbe.
Mada, neophodno je da isteknamo činjenicu po kojoj smo jedinstveni u Evropi, a to je da u stvarnosti, prepunoj sukoba i stradanja, Srbija jeste zemlja gde je saradnja među crkvama i verskim zajednicima na izuzetnom nivou, ne samo na nivou verskih poglavara već i na nivou vernika, običnih ljudi. Time se zaista ponosimo i ujedno osećamo obavezu da taj odnos čuvamo i negujemo.
Obe izložbe su bile organizovane u zvaničnim institucijama od javnog značaja, Narodnoj biblioteci Srbije i Istorijskom muzeju Srbije. Okupila si tradicionalne crkve i verske zajednice, kao i umetnike koji su dali svoj doprinos i viđenje slike sveta kroz svet u slici. Da li je i to tvoja misija, jer je izložba od državnog značaja?
Na ovo pitanje odgovaram lično i profesionalno. Pripadam onoj vrsti ljudi koji nisu u nesporazumu sa svojim identitetom. Svoju versku i etničku pripadnost zdravo prihvatam, sa tim živim i nemam potrebu da budem neko drugi. To što mi je dato rođenjem prihvatam sa radošću, a što se veroispovesti tiče, za liturgijski život sam se opredelila lično. I nema tu šta da se preispituje.
Slično je i sa profesionalnom sferom. Služim svom narodu (svima koji žive u našoj zemlji, bez izuzetka), poštujem sve vernike i radujem se svakom susretu sa njima, jer poštovaćemo se onoliko koliko se budemo poznavali.
Isto je i sa institucijama. Kao dugogodišnji državni službenik, a provela sam četvrt veka u nekoliko državnih organa, gledala sam kako se narušavao ugled institucija, mnoge važne poslove su uzimale druge organizacije koje su delatnost ustanova svele na oročene projekte. Kada se projekti završe, novac potroši, više se na stare staze ne vraća.
Suština je da se institucijama vrati kreativni potencijal, ugled i profesionalizam, jer dozvolite, istorijsko i kulturno sećanje će uvek čuvati u većoj meri institucija (čak i kada nije u najboljoj formi, da se sportski izrazim) nego neka druga organizacija.
Raduje nas da su direktori Narodne biblioteke Srbije i Istorijskog muzeja Srbije, Vladimir Pištalo i Dušica Bojić, prihvatili da budu domaćini jedne i druge izložbe bez ikakvih uslovljanja. Posao je samim tim bio olakšan a zadovoljstvo obostrano.
Koliko treba vremena, znanja i ljubavi da se povežu komplementarne verske priče na platnu, kroz fotografiju, kaligrafiju, ikonopis, mozaik, vez…
Ljubav je u osnovi svega, suština postojanja. Zatim slede talenat, znanje, posvećenost, disciplina i rad. Taj sled može da dovede do rezultata. Samo od sebe ne biva ništa. I naravno vreme koje kreativnost zahteva. Epoha u kojoj živimo je pre svega neprijatelj slobodnom vremenu, a poznato je da su se mnoga fantastična dela rodila iz dokolice. Vreme je postalo skupo, traži se od svih nas da smo brzi, efikasni, produktivni, da donesemo mnogo, pa onda još više. Tog mnoštva je toliko da se davimo u količinama a vapimo za lepotom i suštinom.
Za umetnike neretko čujemo da su majstori i da u svojim rukama imaju zanat, mada bih rado rekla da smo u analizi dela u toku postavljanja izložbe razumeli da među njima ima vrhunskih filozofa. Zadivljujući je podatak da imamo delo islamske kaligrafije koja je utemeljena na teoriji matematičkih skupova, ikonopis rađen u retkoj tehnici mešanja boje i rastopljenog voska ― enkaustici, tkanje i vez na predmetima koji se koriste u bogoslužbene svrhe u judaizmu i pravoslavlju, apstraktne kompozicije građene od slova, koji predstavljaju Bogorodičin pokrov, dela rađena u vajarskoj tehnici koja podsećaju na antičku istoriju i iza svakog dela, lepog i uzbudljivog, krije se priča o nastanku dela i umetniku koji ga donosi. Iza slike mora da živi reč, a ovde je jasno da su umetnici u dubokoj vezi sa onim što čini reč i da je svako delo proizvod bogatog unutrašnjeg sveta koji je u njima odnegovan.
Šta i kako dalje? Da li imaš ideju da sledeće godine isti temat ponudiš dijaspori?
Razmišljamo o tome, trenutno odmeravamo snage. Za sada je važno da završimo posao oko objavljivanja kataloga radova sa ove izložbe. Po svojoj suštini i misiji, izložba je odgovarajuća za naše ljude koji žive u inostranstvu. Dobra volja autorskog tima postoji i smatramo da je dovoljno da nas pokrene na akciju.
Opredeljenje autorskog tima je da predstavimo kroz vizuelnu umetnost i kulturu raznolikosti kao posebno bogatstvo naše zemlje, koje uključuje kako stvaralaštvo nacionalnih manjina i svih društvenih grupa, tako i mogućnost različitih identitetskih izbora. S obzirom na to da Republika Srbija predstavlja matičnu državu srpskog naroda naseljenog u regionu i različitim delovima sveta, smatramo da izložba ovog i sličnog formata doprinosi očuvanju i povezivanju srpskog kulturnog prostora, odnosno zaštitu kulturnog nasleđa i promovisanje kulturnog stvaralaštva svih nosilaca srpskog kulturnog identiteta, bez obzira na to gde žive.
Koliko umetnici zaista imaju potrebu da rade verske motive i da li su oni upravo njihovo traganje za Bogom?
Ne čini mi se da smo pozvani da merimo potrebe umetnika, njihovu duhovnost, želje da verski motiv prenesu u vidljivi svet u vidu pokreta, slika, boja, tekstura, materijala i slično. Ono što možemo da zaključimo jeste da su religiozne teme jednako inspirativne u ovo strašno doba neoliberalizma kao i pre hiljadu godina. To nas raduje i teši. Parafraziraću prof. Tomića da su umetnici na ovoj izložbi svedočili zahvalnost Stvoritelju na svetu u kome ih je naselio, a da istovremeno smatraju da je dobro da budemo smerni spram veličanstva tvorevine. Samo sa oba ova osećanja oni su kadri da steknu pravu sliku o svetu, a da u njemu i o njemu sami stvaraju nove.
Ikona Božja u nama je upravo stvaralaštvo kojem oblikujemo nešto izvan sebe. Koliko su umetnici svesni ili nesvesni toga, po tvom iskustvu i radu kao andragoga?
Po skromnom sudu, umetnici su bogotražitelji. Koliko je prisutna svest o tome, zavisi od pojedinca lično. Mada smo pozvani da svi budemo umetnici u meri talanata koje smo dobili, srazmerno snazi i volji koju ulažemo. Stvoreni smo da stvaramo, za ovozemaljsko postojanje i za večnost, što je najvažnije.
Koja je tvoja misija, misija andragoga koja živi u Srbiji u 21. veku?
Podsetiću na moje dane studiranja kada sam polagala socijalnu psihologiju, vrlo ozbiljan predmet, jedan od najtežih na studijama. Profesor me je pitao iz kojih razloga sam se opredelila za andragogiju, njemu se čini da je moja priroda radoznala i uzbudljiva i ne vidi me u ulozi andragoga koji se bavi socijalno depriviranim osobama, organizuje prekvalifikacije, opismenjava i organizuje kurseve na radničkim univerzitetima. Bila sam gotovo uvređena tim pitanjem, pa sam smelo odgovorila „da ništa od toga sigurno neće biti moja profesija, jer andragog je profesija budućnosti i prava mera će biti vidljiva za mnogo godina unapred”. Dobro je da se tako i dogodilo. Andragogija je nauka u usponu i zamahu, a savremenost je zasnovana na paradigmi celoživotnog učenja, čemu je dokaz četvrta digitalna revolucija koja čoveka, bez obzira na dob, pokreće na neprestano usvajanje novih znanja i korišćenje novih tehnologija. Kao i pedagog u školi, andragog je osposobljen da prepozna potrebe kod odraslih, da organizuje i vodi učenje i da na kraju meri rezultate.
Posebno je zanimljiva uloga andragoga u kulturi jer se insistira na integrativnim pristupima i povezivanju različitih profesija koje mogu da donesu potpuno nove, sveobuhvatne priče o pojavama, događajima, novim umetničkim izrazima. Integrativnost i multidisciplinarnost su uveliko prisutni u sistemu obrazovanja ali i u umetnosti.
U umetničkom svetu poznajemo umetnike koji vrlo uspešno komuniciraju sa modernim tehnologijama, ima i onih koji se drže tradicionalnog načina rada, što je takođe vrednost, a uloga andragoga je da sve procese i umetnike prati, povezuje i stvara im uslove da donesu najbolji plod svojih talenata. Iz kojih razloga? Zato što umetnost ima snažnu vaspitnu ulogu i funkciju da, bez obzira na dob, razvija ukus, obogaćuje stilove života, podstiče na stvaralaštvo i korisno organizovanje slobodnog vremena. Delim mišljenje jednog istoričara umetnosti da ne veruje da umetnost menja svet, ali sigurno je da pomaže da preživimo postojanje na ovoj zemlji gde smo došli svako sa svojim ciljem.
Tema broja je „Moć sadašnjeg trenutka“. Kako vidiš svoju ličnu snagu i moć kroz buduće korake kojima ćeš braniti svoju misiju i ljubav?
Snaga i moć su promenljive kategorije. Čas ih imate, pa nestanu. Potrebno je da budemo utemeljeni u znanju a ne u prividu znanja. Takva moć je dugotrajnija. S obzirom na to da je pitanje lično, pokušaću da odgovorim primerom gde želim da ukažem da u Republici Srbiji je prisutno sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica koje baštine svoje istorijsko pravo i delovanje duže od sto godina. Za jednu zemlju to je vrednost i bogatstvo. Dobro bi bilo da se probudimo za te realnosti, da se upitamo ko su ti ljudi, od kada su tu sa nama, da saznamo o njihovom mentalitetu, korenima, nasleđu koliko smo jedni drugima potrebni. Misija je da omogućimo da se upoznamo jer ćemo se bolje poštovati. Moć sadašnjeg trenutka je da svakodnevno stvaramo prilike da budemo ljudi sa dubokim zahtevima duha, da poštujemo život i vreme koje nam je dato. jer vreme zasigurno uvek napreduje, čak i onda kada niko ne može da ga sledi.
