DOŽIVOTNA TITULA DOKTORA

PIŠE: DR KATARINA RAKITA
FOTOGRAFIJE: BORIS RADIVIJKOV

Ventilog ubacuje u pluća… mešavinu O2, N2O, Sevoran… dvanaest puta u minuti, kao svirač gajdi, ubacuje vazduh iz meha. Desetine krivul­ja, lampica, dijagrama… sve fercera. Povremeno se oglasi alarm. Tad ga „uzmem na ruke“. Ven­tiliram… dišem. Stavim stetoskop, pa menjam ritam udaha, pravim pauze… sve po osećaju… proveravam. Opet malo podesim parametre na mašini… mašini za anesteziju.

I tako godinama. Budim se srećna što ću opet u salu. Nekad u reanimaciju. Tamo je još bolje. Ti i smrt. Jedna preko puta druge… odmeravate snage. Na čas jedna misli da dobija, a onda se opet druga pridigne. Nema predaje. Borba do poslednjeg otkucaja… i posle toga. Skačemo po oklopu od rebara, što pokušava da zaštiti naše srce. Nekad ga i slomimo, za otkucaj, dva više… a nekad za pobedu, pobedu nad kra(l)jicom života. Nema milosti u toj borbi. Bolećivosti. Razneženosti. Bilo šta od toga preti da ugrozi ishod. Ponekad, kada dođe neko mlad, dete… nekad beba, teku suze… nemo, ali tad, tad se ob­javljuje atomski, s desna. Sve raspoložive snage se mobilišu.

A srce? Pa, ono je stegnuto sve vreme. Ne sme da oseća. Ništa. Baš ništa. Samo glava i neš­to iznutra. Nešto staro, viševekovno. Da, to je uslov… to iznutra Ta struktura, više formacija. Svih oni predaka, ratnika… kadrih da skoče na isukan mač, ali i da zamahnu. Za više ciljeve. Za kralja, za otadžbinu.

Ako si od te sorte, onda možeš. Da ubrizgaš Di­privan, oduzmeš disanje, sniziš pritisak, usporiš srce. I ako samo nešto od onog gore ne uradiš, poraz… tvoj. Ona pobeđuje.

Zato si uvek pomalo dalek. Ne grliš se sa svojim pacijentima. Više se rukuješ. Kad zagrliš, spo­je se srca. Pa ako potraje, dok su tako blizu, mogu svašta reći jedno drugom… i ode mast u propast.

Ali, nemiran je moj duh. Nesvesno me vuče. Nije mi više dovoljno samo da ih onesvestim. Krećem da istražujem. Razne fenomene. Svesnost, na svim nivoima. Dolaze pitanja: kad smo svesni­ji? Kad smo budni ili u snu? Tokom anestezije, često čuju. Nekada i vide. A pokriveni su. I preko glave.

Stiže me polje. Morfogenetsko. Bert Helin­ger. Porodične konstelacije. Poredak ljubavi. I krećem, žestoko, kao i u anesteziju. Učim brzo i nadahnuto. Prvo ih držim razdvojene, a onda se nebo pobrine da nema druge, nego sa svih stra­na, opet u borbi… za život. Eee, to polje… polje ljubavi! Ne da ti da budeš daleko. Daleko od lju­bavi. Naprotiv. Moraš biti u centru. Osećati sve. Otvoriti srce, pokidati sve nitne i okove. Samo tako možeš da budiš srca onih koja su se zale­dila, koja su u ranama, koja krvare.

Ovde stadoh… završih tekst. Ponestalo hrabros­ti da se izrazim do kraja. Zabolelo me u samom centru… Hoću li moći da se iznesem sa sopst­venim esnafom… ja ga volim, svim srcem… ali ga i vidim. Tek sad. Gde su nam slabosti. Gde podbacujemo. Hoće li me čuti novim ušima mo­jim? Tačnije, mogu li čuti moje srce… a ono ne šapuće više. Vrišti…

Srećom, ima mnogo budnih…

Oglasila se, iskreno… ganuta, ali ne i u finalnoj katarzi koju priželjkuje za svoje čitaoce, nosioce svetla. I bila je hrabra… da kaže, da traži… Hvala ti, Anima Mundi – Mia, i još nekom, što veruje da je moguće…

Onda sam počela da grlim svoje pacijente… da, da ih grlim. Ponekad i da plačem sa njima. Da osećam sve, sve jauke njihovih srca… opet stadoh…. ma ide život: sve jauke njihovih duša. I oni su to prepoznali, poverovali, otvorili kapije svojih dvorana tajni… Anamneze, koje sam do tada uzimala, postadoše hrpa poluistinitih iska­za, iskrivljnih u prizmi vlastitih mišljenja, uver­enja.

Hvatali smo iz polja, zajedno, hrabro, koja su to mesta duše što vape da ih neko pomazi. Zbog čega radije sečemo delove sebe, nego što rizi­kujemo da kažemo šta je to što u stvari boli… koje su zapravo naše potrebe, bez straha da ćemo nekog povrediti ili ostati bez tog zrna lju­bavi koje nam i tako nije dovoljno. Nekada smo spremni i da umremo ne bismo li došli do tre­nutka nežnosti, samilosti, empatije bližnjih.

I bilo je potrebno sve manje lekova, dijagnos­tičkih procedura, pa čak i operacija. Lečili smo se zagrljajem.

Tada, tek tada, ja postadoh Doktor… za dušu i telo… dobih titulu koja je doživotna, koja se ne može izgubiti ni kada ti oduzmu licencu za rad. Titulu koja te obavezuje da, gde god se nađeš, u koje god vreme dana ili noći, imaš obavezu… da pomogneš, lečiš, da voliš…

Bez ovoga VOLIŠ, sve ostalo je besmisleno.

I vreme je bilo. Da budim, umesto da uspavlju­jem. I pacijente i esnaf.

Posle 25 godina kliničkog iskustva kao specija­lista anestezije, reanimacije i intenzivne terapi­je, radeći sa najtežim i kritično obolelim boles­nicima, i posle uspešno završene edukacije za sistemskog porodičnog terapeuta metode Po­rodične konstelacije – poredak ljubavi, na jedan novi, integrativni način pristupamo pojedincu, pronalazeći skrivene dinamike, uronjene u nes­vesni deo naše ličnosti, koje nas, ako dovoljno dugo traju ili su dovoljno intenzivne, na kraju ra­zboljevaju i na fizičkom nivou.

Koristeći morfogenetsko polje, kao neinvazivnu i potpuno neškodljivu dijagnostiku, dobijamo mogućnost da proniknemo u uzroke bolesti, koji su ponekad vezani trasngeneracijski.

Spajamo najbolje nasleđe tradicionalne i savre­mene medicine u svrhu negovanja duše i tela. To nas dovodi do života ispunjenog smislom i svrhom. Negativni tokovi između generacija se daju ukrotiti, čak pridobiti, zavoleti i pustiti da rade u našu korist.