PIŠE: TANJA STUPAR, NLP PRACTITIONER IANLP, REIKI PRAKTIČAR, THETA HAELING BASIC DNA PRAKTIČAR
Volim kada se dobro isplačem. Onako kvalitetno.
„Ova nije normalna“, možda neko pomisli. „Ko još priča da voli da plače, gluposti.“
Šta da vam kažem, volim! Jer nekada su mi suze, stvarno, potrebne. Znate one suze – iz dubine duše. Lekovite, oslobađajuće.
Nekada plačem iz čista mira, ničim izazvana. Jednostavno dođe takav dan kada se sve nakupi i mora nekako da izađe.
Nekada suze krenu kada gledam stare fotografije, snimke, filmove. Kada pomislim na neko prošlo vreme, događaje, ljude koji su obeležili moj život, a više nisu tu.
Mada, iskreno da vam kažem, počela sam da plačem i u kafani. Ne znam samo da li da se zabrinem zbog toga, jer kada čujem neku pesmu koja me dirne, više nema kočnica. Suze idu same.
I nije me sramota kada kažem da plačem.
Suze me oslobađaju nepotrebnog tereta. Nepotrebnih briga, strepnji, tuge, žalosti.
Suze čiste moje oči, čiste moju dušu.
Posle njih vidim jasnije.
Osećam i volim lepše.
I osećam najdublje i najčistije od svih osećanja – zahvalnost.
Tada se setim zagrljaja. Onog najlepšeg, najutešnijeg, najtoplijeg i najtišeg. Jer nijedan nije kao njen.
Znam da me grli. Sada i ovde!
