PIŠE: JASMINA PAPIĆ
FOTO: JELENA NEDIĆ
Cipele su bile crne, “Batine”, elegantne, sa niskom malo petom i nečim što je ličilo na mašnu. One koje žene nose u svečanim prilikama – “za svadbe i sahrane”.
Na svadbe ne idem. Mogu da izbrojim na prste jedne ruke na koliko sam ih bila posle sopstvene. Iz nekih starih razloga.
Danas je sedmi dan kako leže u jednoj žutoj kesi. Tog dana padala je kiša. Bacila sam ih posle sahrane u letu, na pod naše terase, pored gomile kišobrana.
Brzo su se osušile, ostalo je blato, ono žuto, kakvo valjda postoji samo na grobljima.
Dobro, pomislih u sebi, očistiću ih sutra. Četvrtog dana kada sam krenula u Suboticu, namerno sam ih zaboravila. Onda su same, putevima božjim stigle za mnom.
Jutros sam se setila kako je tata, kao svaki pravi vojnik, redovno čistio svu svoju, maminu, sestrinu i moju obuću. Krpa vlažna, pa suva. Imalin crni i braon, znate onaj u okruglim kutijicama, koje su mi kao maloj uvek bile teške za otvaranje. Prsti su ostajali posle toga dugo crni. Onda četke. Razvrstane, naravno, po bojama, žute i crne, male i velike. Naposletku, cipele su bile uredno vraćene u ormarić.
Neću ih ni danas očistiti.
Gde su nestali ulični čistači cipela?
Traži se uslužno čišćenje cipela.
Crnih.
Marku Milovanoviću , mom ocu 25. 05. 1940 – 20. 06. 2014.
JABUKA
(CRV SUMNJE U JABUCI RAZDORA)
Često mi se, poslednjih nekoliko nedelja, kotrljaju jabuke po glavi. Oduvek ih jedem, jednu do dve svakoga dana. Što bi rekli Englezi: ”An aplle a day, keeps the doctor away“.
Gledam jutros jabuke na pijačnim tezgama. Omiljena zabava mi je, nasleđena od oca, kada smo godinama svakog vikenda išli na „Riblju“, da kada ih biram i stavljam na vagu, jer kantara više nema, zbunjujem prodavce time što ih odmerim na kilo. Pijačne zanimacije, razgovori sa prodavcima i prodavačicama (jer piliće i sir kupovali smo samo od lepih teta), ušle su mi u krv, i kada me brkati čiča pogleda, samo šeretski prozborim: „Šta ćete, to vam je žena vaga.“ Setih se i dedinih jabuka u dvorištu u Pridvorici, neki žutih, uvijenih u novinsku hartiju, poređanih ispod bračnog kreveta u spavaćoj sobi mojih roditelja, onih malih, crvenih, smežuranih kao lice baba Soke, i sada ovih besprekorno uglancanih, jednakih, bezličnih i istoukusnih iz marketa.
Onda su poslednjih nedelja jabuke u mojoj glavi počele da se kotrljaju kao one ispod već pomenutog kreveta, odmotavaju iz novinske hartije, i skinuvši naočare, jer tako bolje vidim izbliza, videh da ima i trulih i nagriženih među onim zdravim, žutim i crvenim. Uvukao se crv u neke… napravio rupe i tunele, pojavila se trulež. Kiselkasti miris udari me posred lica. Uzeh gajbicu, odvojih zdrave, a ove crvljive ostavih da trunu sa strane.
Tako vam je i sa ljudima. Kao sa jabukama. Kada vas prvi put nagrize crv sumnje u prijateljskim ili ljubavnim odnosima, napravite reda u gajbi… jer kantara više nema.
VADISRCE
Kažu da su svi profesori rasejani. Ja sam to oduvek bila. Smetena i na oblak metena.
Volim da šetam i lutam. Što bi babe rekle… samo da mi guzica vidi puta.
Ponekad mi se desi da padnem.
Padnem, pocepam farmerke, razbijem koleno, polomim naočare. Padnem i ubijem se. Jer ne gledam.
Na putu često ne vidim zebre, saobraćajne znake i pešake. Bogzna na šta mislim dok hodam.
Idući tako ovih dana, setih se knjige Borisa Vijana. Vadisrce. Evo je tražim već tri dana. “Bigzova“, zelena, sad već dobrano pohabana i kao slučajno zaboravljena i Duji nevraćena. Sigurna sam da je tu… negde, samo je ja, naravno, ne vidim. Kao ni one znake i pešake. Po knjigama, kao po tajnim fiokama, držim pisma, beleške, stare isečke i slike. U jednoj sam juče našla onu tanku, Wrigley‘s zelenu žvaku. Možda ona zna zašto je tamo, ja se više ne sećam.
Znate već te ljubavne žvake…
Postoje ljudi koji vam izvade srce i oni koji vam ga na mesto vrate.
Ponosna vlasnica ove ploče
