PIŠE: ANA KOS
FOTOGRAFIJE: BLAŽENKA BABIĆ
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge…
Recitujem Dučićeve stihove svojim dragim učenicima, pa pitam:
„Šta mislite – kome ih posvećuje?“
„Pa nekoj devojci“, odgovaraju tonom zar to nije očigledno ili najzad neko lako pitanje, ovo i ja znam!
„Neee! Obraća se svojoj poeziji“, kažem ponosno kao da sam Dučić lično, a njima ništa nije jasno.
“Zar nije poenta baš to – sviđati se svakom?!”
Pa, nije. Poenta je da umetnik svaku svoju reč, sliku, notu, pokret… doživi kao deo sebe, a ne kao laž satkanu zbog drugih.
Očaravaju mene i Dučić, i Andrić, Tesla, Galilej…i drugi velikani umetnosti, nauke i istorije, ali možda još više oni mnogima neznani, tu oko nas, koji se čvrsto drže svoje autentičnosti. Neću biti originalna ako kažem da je oduvek bilo teško i rizično biti originalan i svoj. Ne samo uši, i glave su letele zbog toga, svi već znamo. Ali, zabrinjava što je danas, čini mi se više nego ikad, trend biti isti. Danas je sve must have. Od statusnih simbola, modnih i drugih stilova, do konformističkog načina razmišljanja. Nekritički se prihvata stav većine ili vladajući trendovi, čak i po cenu gubljenja sopstvenog identiteta ili samopoštovanja.
Baš zbog toga, treba ceniti i podržavati one sve ređe, koji se samouvereno otimaju masi i žive vođeni kreativnošću i svojim idealima.
“Passion… strast… To je moje drugo ime. Odavno rastem sa tim saznanjem istetoviranim u mojoj duši, metaforično, i na mom domalom prstu – bukvalno. Rastem opčinjena idejom da će se tako jednoga dana zvati moja prva izložba slika, prva knjiga o slikarstvu i prva akademija umetnosti.
Moji snovi oduvek su preskakali reke i brda moje domovine. Ne znam jesam li zbog toga bila srećnija od drugih, ili su me oni, tako nepregledni, sputavali da osetim lepotu svakog novog, mirnog jutra u svom gradu”, kaže moja junakinja Lea iz romana „San u kamenu“, nadahnuta jedinstvenošću moje jedinice, čitavog mog sveta, dok je ja u stvarnosti gledam kako smelo preskače reke i brda i osvaja svoje passion kodove. Moja devojčica ne pristaje da ide malena ispod zvezda. Obe smo srećne zbog toga.
Autentičnost se lako prepozna. Eto, i mi smo deo nje, sigurno znate. Možda i ne znate, ili ste suviše skromni da pripišete sebi taj snažni epitet, ali sama činjenica da čitamo neponovljivi RYL, jasno svedoči da vidimo svet drugačije. Nije teško prepoznati taj osećaj. To je ona izgubljenost dok se bavite nečim što vam je drago kao i sopstveno biće. Slično, ma gotovo isto kao zaljubljenost.
„To i jeste ista strast. Mislila bih neprestano na nove tehnike i motive, sanjala ih, budila se i skicirala u mraku, trčala iz kuhinje da zapišem ideju dok je kafa kipela; slušala, a nikoga nisam čula. Opsednuta kreativnošću, na trenutke bih se oslobađala opsednutosti njime. Bila sam tada spokojna i zahvalna na tome”, odaje nam moja junakinja, naslednica slavnog slikara Šilea.
„Samo da znaš, ovu tvoju knjigu neće moći svako da čita”, brižno me opominje moja najnežnija drugarica, čitajući roman još u rukopisu.
“Samo da znaš – ja i ne želim da ga svako čita”, zadovoljno se smeškam, misleći na Dučića.
Magično je biti pisac. Biti ti, a hiljadu života proživeti, hiljadu osoba oživeti, voleti, pomagati, putovati, radovati se i patiti… biti prostakuša i plemkinja njegova – sve ja mogu biti u svojim delima.
Ali, ima i stvarnih osoba koje u sebi nose čitavu galeriju likova, pa ne znate ko vas više očarava: posvećena majka iz koje isijava ljubav i nežnost dok grli nasmešenog sina; harizmatična biznis women dok ponosno predstavlja novi broj svog časopisa; zavodnica s vrelog Balija; avanturistikinja, iskrena prijateljica, mistična, plavokosa Indijka s kanom na čelu… Ona je, zaista, duša sveta. Anima Mundi – Mia Medaković-Topalović. Malo je dva imena za ovakvu ženu.
Non omnia possumus omnes – Ne možemo svi sve. I to je OK. Problem nastaje kad ne verujemo u ono što možemo.
„Chaque photo reconte une histoirie!“ „Every picture tells a story!“ – piše na bada_011 Instagram profilu moje divne drugarice, profesorke francuskog i engleskog jezika, lude za putovanjima i fotografijama. Istina je – svaka slika ima svoju priču. Istina je i da je ona jedinstvena, iako to ne prihvata. „Objavi ih negde! Podeli lepotu!“ Moljakam je u ime svih koje zadivljuje. „Ma, ne! Ja to za sebe… Ne znaš ti koliko je onih neuporedivo boljih od mene.“ Nervira me njena skromnost. Znam, sigurno ih je mnogo, ali je malo onih koji s istom strašću i bezuslovnom predanošću fotografišu drvenu ogradu na Oplencu, svetli beskraj Dubaija, raskošnu Rusiju, zaraslu kućicu u magli Islanda, moćne vodopade ili zalutalu čuvarkuću pokraj puta…
Ne plašite se svojih ideala. Ni mudrosti. Sve što radiš – vezuj konce za nebo, kaže naša poslovica. I zato, vezuj svoje želje za zvezde, čak i onda kada boli.
„Ponekad, kad najviše boli, uzimam prirodni, drveni ugljen. Umesto zidina, rasprostirem toniran hrapav karton i crtam besomučno, instinktivno i divlje.
Iza svake nove linije krije se luda želja da će jednom baš on stajati ispred ovog dela. Gledati ga i smešiti se, srećan što je neko njegov, a ja jesam njegova, iznedrio nešto tako plemenito i vredno. Iza svake nove senke, krije se luda nada da će se, baš zbog ovog crteža ponositi mnome. Ponositi toliko da će mi se vratiti“, ne predaje se moja junakinja. Nije njoj tek tako ime Lea.
Ljudi vole one koji žele nemoguće, odavno je Gete rekao. Neka ljubav bude i vaše nadahnuće. Budite neponovljivi i imajte nekog ko je izuzetan poput vas – obrazovan, odgovoran, strastven, kreativan, posvećen porodici, profesiji, i vama, ako mu već niste porodica. Opčinite ga svojom jedinstvenošću, žudnjom za životom i stvaranjem toliko da vaša inspiracija ne poželi da se ikad odvoji od vas. Znaće da ga niko ne gleda s toliko divljenja i ne gori tako ludo pod njegovim gladnim rukama. Znaće da nikad neće naći nekog kao vi posebnog, nepovratno zaljubljenog i u njega i u svoje snove. Pa ko bi se toga odrekao?!