PIŠE: PETER DOBRENOV
Pedeseti rođendan. Za nedelju dana!
Gledam na planine sa balkona. Magla se polagano diže, a sunce mi miluje lice i greje dušu kroz flanel pidžamu. Miris kafe me tera da udahnem duboko, otvorim oči i osetim kako mi se telo budi. Jutro u Australiji u ovdašnjoj jeseni je jednostavno magično. Crvenkasto nebo sa narandžastim prstima, na plavoj pozadini i sivkastoj planini u prvom planu. Prava umetnička slika.
Ko sam ja? – upitam se. Moj mališa u srcu još ‘oće da se igra, al’ moj odrastao čovek mu daje samo malo mesta za igru. Moj budući deda se krije iza i samo nadgleda šta se dešava. Ja sam Čika Pera. Onaj čika koji zna da kuva, da voli, da se igra, da bude otac, da bude prijatelj, da trenira sport, da se sprema na posao, da se brine o ljudima, da predaje, da pravi kafu, da voli, da jednostavno postoji i živi sa namerom. Sa ovim znanjem i iskustvom, gde ću dalje? Posle pedeset godina?!
Gledam dalje planine i očekujem neki odgovor. Sam sam sa svojim mislima i zamišljam kako će mi biti na slavlju rođendana. Ko će doći? Zašto bi došli? U pozivnici sam zamolio da mi ljudi donesu hranu koju sam s njima negde zajedno jeo. Označiću jela njihovim imenima i zamoliću ih da mi napišu gde smo to jeli i kada. Uslikaću i tako ću da sačuvam uspomene zapečaćene zauvek. Biće tu svako ko mi je nešto značio u životu. Otkako sam ovde. Ja sam se namerno predao životu u kom sam delove sebe duplicirao ili trošio. Za druge, za njihove potrebe, ali i za soje. Svi su dobrodošli. Zbog njih sam ja Čika Pera.
Moje drvo u bašti je Poincijana. Snažno stablo sa narandžastim cvetovima koji proviruju kroz tamno zelene listove i dubokim korenima je slika zdravlja. Pa jesam li i ja takav? Kao to drvo?
Cvetam već pedeset godina… svaka bora na licu mi je nekakvo iskustvo izbrazdano za podsećanje. Male brazde oko očiju su od mnogih časova smejanja. Ne bih ih nikad promenio ili ispeglao. Deo su mene do kraja.
Pogledam zeleno lišće na mom drvetu i svaki list me podseti kako sam proveo neke trenutke života u nekakvoj svađi, problemima i suzama. Ali na svakoj grani je jedan novi list. Sveže izrastao i lista slobodno i bezbrižno.
Udahnem još jednom, onako duboko kol’ko mogu. Uzmem zadnji gutljaj kafe i osećam polagani sjaj u grudima. Onaj sjaj koji se nikad izgubiti neće. Mališa se igra, odrastao čovek ide na posao, a budući deda se smeška i ćuti. Čeka svoj red.
Blistam energijom života – makar još pedeset godina. Znam da mogu…
