ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ИНТЕРВЈУ: МОЊА ЈОВИЋ
МОЊА ЈОВИЋ ЈЕ УРЕДНИЦА У ИЗДАВАШТВУ УЏБЕНИКА, ДРАМСКА СПИСАТЕЉИЦА И СЦЕНАРИСТКИЊА, ДОКТОР КЊИЖЕВНОСТИ.
ДА БИСМО ОПИСАЛИ МОЊИНУ МИСИЈУ, ТРЕБА КРЕНУТИ ОД ПРВОГ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ. ЧИТАНКЕ КОЈЕ ЈЕ УРЕДИЛА И НАЧИН НА КОЈИ ЈЕ ТО УРАДИЛА, КАО И ИЗБОР ШТА И КО ДА НАУЧИ ДЕЦУ, ПОКАЗУЈУ КАКО ОНА ВИДИ ВРЕМЕ НА КРАЈУ ВРЕМЕНА. ПОСТОЈИ ЛИ ВРЕМЕ ПОСЛЕ ВРЕМЕНА?
ЧИТАЊЕМ ВАШИХ ТЕКСТОВА ЧИТАОЦИ СЕ И САМИ УПУШТАЈУ У СНИМАЊЕ СВОЈИХ АРТ ХАУС ФИЛМОВА. ЗБОГ НЕМОГУЋНОСТИ ДА ОСТАНУ, КАО ЧИТАОЦИ, МИРНИ И НЕЗАПИТАНИ КУДА, КАКО, ЧИМЕ И СА КИМЕ ДАЉЕ ПОСТАВЉАМ ПИТАЊЕ КАКО СТЕ ВИ ПОРЕЂАЛИ КРИТЕРИЈУМЕ ПО КОЈИМА ЋЕТЕ СТВАРАТИ, МИСЛИТИ И ЖИВЕТИ?
Па критеријуми су једноставни – процењујем шта ће позитивно утицати на мој лични раст, и обавезно урачунам етички моменат – јер душевни мир нема цену. А пут личног раста често значи да се крећемо у оном правцу у ком расте и наш страх. Често је лични раст повезан са савладавањем нелагоде и сопствених слабости. Зато сам ја увек сумњичава према заговорницима позитивног мишљења и типовима који олако деле мотивационе цитате. Сваки рад на себи је повезан са самодисциплином и одрицањем, а то није баш привлачно ставити као цитат изнад неке раздрагане особе која на плажи гледа у излазак сунца, проповедајући љубав према себи. Друго, ја не верујем у стагнацију – или идеш напред, или назадујеш. Чим стојиш, значи да назадујеш. И онда човек мора имати непрекидни изазов, увек нову препреку у себи коју ваља прескочити. У себи, дакле. Спољашње препреке су најчешће од мање важности, уколико ниси баш у концлогору, паклу неког рата, абнормалне социјалне ускраћености или суочен са побеснелим гризлијем негде у шуми.
КАДА БИСТЕ НА ПОЗИВ, ИЛИ ПРЕЦИЗНИЈЕ, НА ОДАЗИВ ВЕЛИКОМ ЗАДАТКУ ТРЕБАЛО ДА УРЕДИТЕ ЈЕДНУ ЧИТАНКУ ЗА СВЕ УЗРАСТЕ, ПИТАЊЕ БИ БИЛО, КОГ БИ ОБИМА БИЛА И БЕЗ КОЈИХ АУТОРА ОНА НЕ БИ БИЛА МОГУЋА. КОЈИ БИ СЕ ВАШ ТЕКСТ НАШАО У ЧИТАНЦИ ЗА ЖИВОТ?
И пишем и уређујем уџбенике дуго, и то је посао повезан са државним прописима, наставним плановима и програмима, исходима наставе и сл. И након својих почетних младалачких револуционарних идеја ја сам коначно постала средовечна и конзервативна. То значи да би моје читанке – и ове поменуте идеалне, универзалне за све узрасте – увек садржале канонска дела домаћих и светских писаца – али да би истовремено увек биле конципиране као озбиљан „адвертајзинг“ за те писце, као њихова одбрана данас и овде, пред овом дечурлијом која гледа у екран телефона. Под дечурлијом мислим на све нас – јер сви смо постали дечурлија која гледа у екран телефона. Не постоји, у основи, ништа узбудљивије од велике књижевности и сви који тврде другачије, смањују часове матерњег језика, покушавају да релаксирају ствар неким бедастим осавремењивањима – ту децу заправо обмањују да постоји нешто релевантније и вредније. Елиот је у свом чувеном есеју „Традиција и индивидуални таленат“ давно написао да се традиција не може наследити – она се осваја, уколико нам је потребна – великим трудом. А то је, пре свега – труд читања. Читање књижевноуметничког текста је у менталном смислу најзахтевнија активност – не постоји нешто што у тој мери ангажује читаво човеково биће – његов логички, имагинативни и осећајни апарат у исто време. То је врста менталне стимулације коју нећете – да извину природњаци – добити решавањем неког задатка из математике или физике. Нећете се потрести нити доживети катарзу, нити препознати себе и своје интимно искуство у неком полиному. Зато је велика књижевност у својој основи субверзивна и опасна и зато не желе да нам деца читају – или ако већ морају читати, дајте да то штиво буде што плиће. Читање нас чини живим на опасне начине, развија наш критички апарат, извор је незгодних идеја свих врста. Ко жели такве поданике? Потребни су нам поданици који решавају полиноме и знају да пишу кодове.
А што се тиче неког мог текста – ја своје текстове не сматрам вреднима такве читанке. Али, хајде, за ту животну читанку – да морам ипак на силу да бирам – био би то овај последњи – „Сеновитом стазом“ – мој есеј о смрти.
ПРОДУКЦИЈА КОЈУ СТЕ СА ЖИВОТНИМ ТИМОМ ОСНОВАЛИ ЗОВЕ СЕ ТЕРИРЕМ. ОВА РУБРИКА ЈЕ ЗАМИШЉЕНА КАО СВОЈЕВРСТАН ПОЈМОВНИК И СВАКИ РАЗГОВОР ОБЈАСНИ ЈЕДАН ИЛИ ВИШЕ ПОЈМОВА ИЗ СВЕТА ВЕРЕ. МОЖЕТЕ ЛИ О НАЗИВУ ДА КАЖЕТЕ НЕШТО ВИШЕ – И ДА ЛИ СТЕ ЊИМЕ ОМЕЂИЛИ ЖАНРОВЕ КОЈИМА ЋЕ БИТИ ЗАОКУПЉЕН ВАШ ЗАЈЕДНИЧКИ РАД, А УЈЕДНО И ПОЗВАЛИ ДРУГЕ АУТОРЕ ДА СВАКО СТВАРАЊЕ БУДЕ И УСПАВАНКА И БУЂЕЊЕ И ИСПОВЕСТ И РАДОСТ ПОСЛЕ ЊЕ?
„Терирем“ је древни источнохришћански напев, који се често пева након молитве, уводећи у стање контемплације. Према предању, у питању је успаванка којом је Богородица успављивала малог Христа, некакав древни источни пандан нашем „на на на“. Назив је настао на основу музике коју је Нектарија Каранци извела за наш филм „Исцељење“. Мој животни и уметнички сапутник, редитељ Иван Јовић, најбоље је то дефинисао кад су га пред једном комисијом за додељивање средстава за филм упитали где нам је у сценарију „саспенс“. Рекао је да га не занима да гледаоца уводи у стање напетости, већ да покушава да га напослетку уведе у стање контемплације. И као поређење је употребио поступак који користи византијска духовна музика. Саспенс је прецењен – и на крају има толико мајстора филмског саспенса из великих и скупих страних продукција, да је глупо такмичити се. А ми волимо да се такмичимо, само волимо и да бирамо дисциплину. Тај ритмични „терирем“ је заправо ћутање, созерцавање, тишина у коју велика уметност треба да нас уведе, зато да би проширила наше унутрашње границе. То је процес који се напослетку не одвија у напетости – ако напетост и постоји, она се мора превазићи да би се дошло до ове тачке о којој говорим. И то Иван покушава да уради на филму, па и сад на овом последњем, под непрактично одабраним лирским назвом „Сеновити Медитеран“, који је ушао у фазу постпродукције. А ја помажем колико могу.
НАГРАЂИВАНИ ФИЛМ „ИСЦЕЉЕЊЕ“, У ПРИПРЕМИ „СЕНОВИТИ МЕДИТЕРАН“, ПРЕДСТАВЕ „КИРИ И КЛОДЕЛ“ И „ШУМА НА КРАЈУ ВРЕМЕНА“ – КАО И СВИ ДРУГИ ПРОЈЕКТИ НА КОЈИМА РАДИТЕ ЈЕСУ, КАКО НАВОДИТЕ У ЊИХОВОМ ОПИСУ, СУКОБ ДВА ВЕЧНА НАЧЕЛА. КОЈА СУ ТО НАЧЕЛА И МОЖЕ ЛИ ИХ НЕШТО ПОМИРИТИ?
Сукоб мора постојати да бисте имали драму. То је важно у писању и стварању било чега. То су ти велики судари између љубави и смрти, слободе и среће, вере и сумње. Мени је само важно да – кад пишем драму или сценарио – покажем саосећање за оба начела која сам одабрала да сучелим. Мислим да само из дубоког разумевања и једног и другог може изаћи из нас нешто истинито. Морамо имати неког разумевања чак и за ништавило или за злочин – јер све то носимо и ми у себи. Ко то себи не призна, не може ништа ваљано написати.
КАКВО ВРЕМЕ НА КРАЈУ ШУМЕ ВИ ОЧЕКУЈЕТЕ И ХОЋЕ ЛИ СВЕ ПОСЕЧЕНЕ ШУМЕ НАПОКОН ОГРЕЈАТИ ОВО ВРЕМЕ И ЉУДЕ, ИЛИ ЋЕ НЕКА СТАРА-НОВА ЧИТАНКА, КОЈА ЋЕ СЕ БОЉЕ ВИДЕТИ НА ПУСТОМЕТИНИ, ПОКУШАТИ ДА ПОНОВО ПРУЖИ ЉУДИМА ОДГОВОР?
У монодрами „Најлепше приче о смрти“ коју смо на крају изводили под називом „Шума на крају времена“ бавим се између осталог шумама и нашим ратом са природом. Наша генерација исписује велику елегију природе – пред нашим очима се умањује њена пуноћа и разноврсност. Мене то испуњава ужасавајућом тугом – то што ливаде на које одлазим немају половину биодиверзитета које су имале у мом детињству. Јер природа је велики храм, препун тајанствених Творчевих порука, и сваки изумрли цвет или буба – једна је цедуљица коју нам је Он оставио да бисмо сазнали нешто о себи и свету. Ми смо то уништили без да смо претходно прочитали и разумели шта на цедуљици пише. То је последица невероватне ароганције и глупости какву као људска бића поседујемо. У чему ће се то завршити – не знам, не изгледа ми добро. Али свет никад није изгледао добро. Нама верујућима остаје да се, као и досад, ослањамо на Божју милост. Онима који нису верујући остаје, у основи, на располагању то исто, па се муче покушавајући дизајнирати себи нешто паметније и извесније од те Божје милости. Саосећам са тим њиховим напорима, верујући да је нама ипак за јотицу лакше. Пекић је људскост дефинисао као неизвесност – тврдећи да човека од робота, андроида ког покреће компјутерски програм дели заправо само то. Ми смо бића неизвесности. Божја милост је одговор на ту неизвесност и бојим се да је људска историја показала да бољи немамо. Па сад, веруј или не – то је већ драма слободе.
У духу теме октобарског броја, пратећи своје усхићење, радост и благослов, овим текстом и драмом слободе прошетали смо са Моњом Јовић, захвални на њеној будној успаванци којом нас је позвала на раст и расуђивање.
