BEZ HRABROSTI NEMA ŽIVOTA

PIŠE: SLAVOLJUB MILOJEVIĆ, PSIHIJATAR I GRUPNI ANALITIČAR

Postoji mnogo spontanih ljudi. Između ostalog, oni lako mogu glasno da razmišljaju. Otvaraju nam oči rekavši – sve je u skladu. Skladu duha i tela, skladu sa samim sobom, sa drugima, sa prirodom, Bogom, sistemom. Oni takođe znaju šta je ljubav, sreća, oprost. Po nešto od toga sam i ja doživeo, čak i pomogao da neke uzne­mirene duše nađu malo smiraja i utočišta kroz povezivanje pogubljenih tačkica iz prošlosti. Svima nam duša prolazi kroz lutanja, često nas i ostavi i ode u neko inostranstvo, dok naš svesni deo mašta o tome da joj se pridruži, ali kada se steknu uslovi i prođu sve muke i am­bicije. Neko reče, prolazeći pokraj mojih mi­sli i očešavši se o njih, da je “duša nevidljiva i često se krije iza vidljivog tela”. Telo je čuva i maskira, zavodi okolinu i pravi lažnu sliku o duši. Istovremeno, ta igra nevidljivosti je i za­gonetka koja je rešiva i ponuđena da razotkrije dušu svakome ko prihvata izazov istraživanja, nadmudrivanja i promišljanja. Nešto slično se odvija u snovima. Sanjanje nam nudi simbole – čuvare i ukrase nesvesnog. Izgleda da nam je zdravlje satkano od zagonetki, skrivalica, simbola i ukrasa – valjda zato što ti šarmantni naši kočničari čine da nismo ogoljeni. Čini se isto tako da je neodvojivi deo zdravlja i pone­ki neprijatelj. Nema bajke bez neprijatelja – da nije demona i zlotvora, mitski bogovi ne bi, čini mi se, ičemu služili. Zloće koje upoznamo u ži­votu su nam jasni neprijatelji. Manje jasni su oni unutrašnji, koji se takođe kriju u škrinjica­ma nesvesnog, zajedno sa svim strastima za kojima čeznemo, što poprilično može zakom­plikovati putovanje ka samospoznaji.

Ona i tajna

Uspešna je. Pijanista, profesor i najmlađi de­kan univerziteta.

Ušla je u sobu kao i većina drugih, noseći sa sobom dobre stare tata-mama probleme. Bilo je tu i najbolje drugarice za koju se u posled­nje vreme pita: “Odakle ona ovde i još toliko dugo?” Ali volele su se. Naravno, i suprug je našao svoje mesto, njihove svađe iz kuhinje su ponekad zamirisale i ovde u analitičkoj sobi.

Jedini ozbiljan razlog za dolazak na analizu delovala je gomila kolega koja je mahala svo­jim narcizmima okolo i pravila glavobolju mla­doj osobi koja nije znala igrati sitne ljudske pa­kosnjikave igrice. Posle glatko završenih stu­dija, doktorata, usavršavanja među “hladnim” strancima u dve evropske zemlje, ne možete da zaspite zbog par matoraca kojima čitav svet zavisi od njihove sposobnosti da zamisle i odluče kakav je život, bez da su igde mrdnuli iz svojih čaura. I da, da se podvuče, ti matorci upravo imaju pakleni plan da sa ovom mladom damom provedu sledećih dvadeset godina na radnom mestu. Odjednom – životni kavez. Vratanca ka šarenijim budućim danima pijani­stkinja je potražila u mojoj ordinaciji. Hvala na poverenju, biće to zanimljiva analiza, pričljiva si mlada damo i lako mi praviš asocijacije koje ću sa zadovoljstvom pretvarati u mentalne boje i vratiti ih tebi kao naše zajedničko delo. Najve­ća mi je bojazan da ta naša beba ne pokrene nešto što ne znam o tvom braku, pijanistkinjo, te pribegneš radikalnim rešenjima i odlučiš da se ne zaustaviš na svekrvi. Uhvatio sam sebe kako su mi se mišići na licu malo uozbiljili na ovakvu pomisao, ali šta je tu je, bez hrabrosti nema života. Protresoh glavom i nastavih da slušam.

Iz razgovora u razgovor, postajalo je sve ja­snije šta su konflikti ove žene, unutrašnji i oni usmereni ka spolja, prema osobama za koje ne zna da li bi ih sklonila iz života ili dva puta dnevno šamarala – i tako svaki dan. Sve u sve­mu, ništa tragično, uobičajeni ovocivilizacijski problemi, koji vam doduše zagorčaju život ako u međuvremenu ne postanete duhoviti. Reklo bi se da je među moje psihoterapijske zidove ušetala osoba idealna za sofisticirani rad na sebi.

Dovoljno dilema i unutrašnjih konflikata, do­voljno inteligencije da se bude u kontaktu sa problemima i paletom emocija, istovremeno i dovoljno neurotičnosti da se ne zna šta s tim svim. Ispravka, i bila je idealna, samo što je sa sobom donela i malo dinamike na koju nisam računao, ušuškan u to doba nekim prosečnim danima.

Posle izvesnog vremena, tokom seansi poči­njem da se osećam čudno. Razgovori su se sve više pomerali sa njenih sadašnjih figura iz života na neke udaljene – babe, dede, rod­binu uopšte, prijatelje. Ubrzano je rastao broj nepoznatih u jednačini koja je doneta u psi­hoterapijski proces. Svega je bilo u toj fami­liji: isprepletanih odnosa, neverbalne komu­nikacije, manipulacija, prevara. Sve u svemu, ne puno toga iznenađujućeg. Ali, polarizacija između nje i čitave te mnogoljudne rodbin­sko-prijateljske populacije bivala je sve jasni­ja i izraženija. Mišljenja su bila podeljena, sa jedne strane svi oni, a sa druge ona – skoro sama. Ponovo mi mišići lica napraviše pauzu u sitnim kontrakcijama kada shvatih da su neg­de isparile iz seansi one kolege sa fakulteta. Bili su samo povod da čarobnica za klavirom sada poželi da komponuje svoju životnu so­natu i prestane da bude samo jedan od tono­va u nekom tuđem vrednosnom sistemu, gde su uzburkavanja zabranjena. Nisam ni sanjao šta će uslediti. Odjednom su mi misli i intuicija dobijali neki delikatan akordni prizvuk. Anali­za pijanistkinje počela je da me forsira da se više bavim sobom nego njom. Akordi u mojoj glavi su postajali sve složeniji, ali zvučali su jasno. Mirisala je tajna u vazduhu. Jedan od najmoćnijih poplavljivača mentalnog prosto­ra – tajna. Iz seanse u seansu, tenzija istraži­vača je u meni rasla. Gledam u nju koja nema pojma o čemu mislim, i da bude zanimljivije, nema pojma da se njen terapeut preispituje da li je totalno promašio sa svojom intuicijom, da se pita da li da uopšte i izgovori kakve mu se slike motaju po kori mozga. A slika je posta­la konačno potpuno sklopljena. Setih se filma i scene kada bitni akteri sede u krugu, u isto ovakvoj anksioznosti kao što je sada moja. Ne govore, a puno pokazuju. Otvaraju karte. Jed­na je ciljano otvorena i pružena čoveku preko puta koji se smrzao kada je video da na karti piše – Incest. Njegovo veličanstvo incest ne želi da bude zapostavljeno u ljudskim životi­ma. Prihvatih realnost i reših da je sazrelo da se izgovori. Pitao sam je da li ima ikakvih sa­znanja o incestu u familiji. Odahnuo sam i divio se samom sebi kada sam video da i nije toliko iznenađena, iako sam svoju zamrznutu mimi­ku sada preneo na nju. Dirke klavira su zastale. Rekla je – ne znam, ali pokušaću da iščačkam. Na sledeću seansu je došla isto tako neizne­nađena. Odlučno i jasno započela je razgovor bez i sekunde početne ćutnje – raspitala sam se, bilo je incesta. Ona, džangrizava i matora kontrolorka svih nas, i on, uglađen i fin, šaret­ski nasmejan uvek. Nastupila su olakšanja, ali i tereti saznanja. Pijanistkinja danas laganije leprša po svojim dirkama.

Nagao kraj priče, jel da? Ostavljam i vama da fantazirate i pustite intuiciji na volju. Zasviraj­te…