BESKONAČNA SLOBODA IZRAŽAVANJA KROZ DIZAJN

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: UROŠ JANKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: PREDRAG MLADENOVIĆ

UROŠ JANKOVIĆ, INDUSTRIJSKI DIZAJNER NAMEŠTAJA I DIPLOMIRANI INŽENJER ŠU­MARSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU, ROĐEN 27. MARTA 1986. GODI­NE U POŽAREVCU. ZA VREME STUDIRANJA 2009. GODINE, OSNIVA „WOOD LINE DESIGN STUDIO“ I OD TE GODINE POČINJE PROFESI­ONALNO DA SE BAVI DIZAJNOM. ZA PUNIH 12 GODINA, DOBITNIK JE 18 NAGRADA I PRIZNANJA, MEĐU KOJIMA IMA EVROPSKE I REGIONALNE NAGRADE, KAO I DVE PRVE NA­GRADE ZA NAUČNO-ISTRAŽIVAČKI PRISTUP U RADU. AUTOR JE 43 DIZAJNA I IZLAGAČ NA PREKO 80 IZLOŽBI U SRBIJI, REGIONU I EVROPI.

PSIHOLOZI KAŽU DA SU LJUDI NAJSTRASTVENIJI U POSLU U ONOME ČIME SU SE IGRALI DOK SU BILI MALI. DA LI SI SE IGRAO SAMO DRVENIM IGRAČKAMA ILI SI PUNO VREMENA PROVODIO U ŠUMI?

Ključna stvar za odabir životne profesije su okruženje i socijalni ambijent u kojem odrasta­mo i naravno genetske predispozicije. Rođen sam u porodici zanatlija i arhitekata. Zanatlije su mi bili svi pet kolena unazad sa očeve strane. Otac me je približio arhitekturi i umetnosti, dok me je deda sa majčine strane upoznao sa sto­larskim zanatom u svojoj maloj radionici. Otac mi je davao rapidografe i već u trećem razredu naučio da crtam sa lenjirima i kotiram. To mi je bilo jako zabavno i uvek sam se smejao kakav bi izraz lica otac napravio kad pukne igla na rapi­dografu, jer prejako pritiskam. Sa druge strane, za vreme letnjih raspusta sam odlazio na selo kod dede i tamo sa njim pravio drvene vozove, merdevine, lukove, strele i rakete. Momenat kad mogu nešto da napravim za sebe je stvarao u meni dopaminsku zavisnost. Uvek sam imao taj „wow“ momenat, pa zatim to pokažem drugari­ma iz ulice. Tek kad sam završio srednju školu, osvestio sam da su ljubav prema projektovanju i stolarstvu duboko sublimirane u meni i da preko dizajna nameštaja mogu da ih beskompromisno objedinim. To mi je bilo nekako prirodno, da… to sam ja, da… to me ispunjava, da… već imam iskustva sa tim. To su bile moje afirmacije za uvod u svet dizajna.

ŠTA TI JE DONELA DIPLOMA ŠUMARSKOG FAKULTETA U BEOGRADU, A ŠTA TVOJ TALENAT? KAKO BI OCENIO NAŠE ŠKOLSTVO?

Neretko čujem da velika većina ljudi misli kako naše školstvo ništa više ne vredi i kako je sroza­no na najniže grane. Ne bih se baš složio sa tim. Možda je sistem studiranja uprošćen, ali on ne čini školstvo jakim ili slabim, već ljudi koji su profesori na fakultetima, a i stručne biblioteke koje su riznice znanja. To današnji studenti tre­ba da znaju, da totalno besplatno mogu da odu na konsultacije i koriste stručne knjige. Zašto? Bilo koja struka da je u pitanju, nakon studiran­ja se konsultacije skupo plaćaju po satu, a do pravih knjiga je nemoguće doći. Diploma znači samo ako znanje stoji iza nje. Za vreme svog studiranja bio sam onaj student koji redovno „vuče profesore za rukav“ i „moljac“ koji vršlja po biblioteci. Želeo sam što brže da krenem u biznis, a ujedno sam bio svestan koliko ne znam. Jedino rešenje bilo je da dodatno i pravo primenjeno znanje dobijem od samih profesora. Na talenat se ni danas ne oslanjam, jer bez rada on nema vrednost, tako da na to uvo nikad ne spavam. Važno je da sebe izgradite kao stručn­jaka u nekoj oblasti, a prelomna točka da ste to i postali jeste momenat kad više ne pitate sebe koliko znate, već koliko daleko možete da dogu­rate.

KADA SI SHVATIO DA JE DIZAJN NAMEŠTAJA TVOJE POLJE KREACIJE I STVARANJA?

Dizajn mi omogućava beskonačnu slobodu iz­ražavanja, a to sam znao još krajem osnovne škole. Voleo sam paralelno arhitekturu i dizajn enterijera, ali tu nisam mogao da se pronađem zbog činjenice da ne mogu odmah da radim 100% autorski. U tim sferama, treba da prođu godine i stotine projekata da bi se afirmisao do te mere da bi mi klijent sa punim poverenjem dao odrešene ruke. WOOD LINE Design Studio stvorio sam sa namerom da pokažem kako vi­dim nameštaj ovog doba. Ovde sam i sam sebi poslodavac na projektima, a to nosi rizik u tome što nema popravnog nakon predstavljanja pro­izvoda javnosti. Međutim, to je dobro, jer onda uvek dajete sve od sebe kako bi davali najbolje iz sebe.

U takvom procesu najviše naučimo o poslu, a i o nama samima.

DIZAJN LAMPE „COBRA“ PREOKRENUO JE TVOJU PRIČU U TVOM PROFESIONALNOM I ŽIVOTNOM SMERU. KAKO BI OPISAO LAMPU I SVE U VEZI NJE?

Nakon sedam velikih neuspeha na konkursima, COBRA lampa zasijala je 29. decembra 2009. godine i bila proizvod sa kojim sam osnovao WOOD LINE Design Studio. Sa njom maja 2010. osvajamo prvu nagradu u okviru „Mikser Fes­tivala“, gde po prvi put postajemo vidljivi na regionalnoj dizajn sceni. Najbitniji momenat dolazi iste godine u novembru, kada u okviru štanda Šumarskog fakulteta izlažemo na Sa­jmu nameštaja u Beogradu. Zbog ogromnog interesovanja i potražnje posetilaca, pokrećem proizvodnju i osnivam firmu. Moj tadašnji kolega iz klupe, a sadašnji šef proizvodnje Vukašin i ja shvatamo da imamo proizvod sa kojim ulazimo na tržište i krećemo u biznis.

ŠTA JE DIZAJNERSKI NAMEŠTAJ?

Suštinski, to je nameštaj koji treba da vam da rešenje za neki određeni problem u vašem pros­toru, dok je po prirodi to dobar primer primen­jene umetnosti. Dizajn je spoj umetnosti i inžen­jeringa. Kao takav je primenjena umetnost koja se može multiplikovati u serijskoj proizvodnji. Nije samo estetizovan predmet, već funkciona­lan i svrsishodan.

KOJI JE NAJVEĆI TEST DIZAJNA? KADA MOŽEMO DA KAŽEMO DA JE DIZAJN NEKOG PROIZVODA USPEO?

Dizajn pre svega mora da zadovolji ljudsku po­trebu za koju je napravljen. Kada govorim o di­zajnu nameštaja, on mora da odgovara ljudima svih uzrasta, fizionomije, kao i nivoima inteligen­cije i obrazovanja. Mora da bude jednostavan i intuitivan za korišćenje i time sa korisnikom izgradi neki interaktivan odnos. Njegov vizual nikako ne sme da asocira na nešto vulgarno i neprimereno, kao i da sugeriše na neke neprih­vatljive radnje. Kada dizajner sve to uzme u obzir i napravi proizvod, vreme je jedina indikacija da li je u tome uspeo. Kroz vreme će iskustvo koris­nika svedočiti koliko je sam dizajn tog proizvoda dobar.

ŠTA JE ZA TEBE ESTETIKA I KOJI DETALJI TI NAJVIŠE PRIVLAČE PAŽNJU?

Mišljenja sam da je lepota ipak objektivna, a senzibilitet lična stvar o kojoj se ne raspravl­ja. Ukus je produkt senzibiliteta, zato nikad ne sugerišem i ne namećem WOOD LINE stil. Dobra estetika je za mene suštinski gledano „minimalizam“. Minimalistički dizajn je estetski sveden, prozračan i izbalansiran. Tako dizajniran predmet je sam po sebi jedan veliki detalj zato što mu forma nema suvišnih elemenata.

KAKO DA PREPOZNAMO KVALITET ESTETIKE? KOJU BI FORMULU KORISTIO?

Estetika je vrh ledenog brega nekog proizvo­da, jer se odmah pri prvom susretu zapaža. Međutim, ono što je ispod površine su funkcio­nalnost i upotrebna vrednost. Estetika je rezultat ta dva najbitnija faktora svakog proizvoda. Sve to zajedno čini dobar dizajn koji se ne može prepoznati na prvu, već tek kad se neko vreme koristi. Zato svim ljudima savetujem da uvek sve lepo sagledaju pre nego što se odluče za nešto, jer dobra estetika često ume da zavara. Hajde da kod vas po prvi put napišem formulu i za to: funkcija + upotrebna vrednost = estetika.

TVOJA FORMULA USPEHA?

Merila uspeha su različita i subjektivna. Neki­ma su materijalne stvari i novac uspeh, nekima samo porodica i deca, dok drugima nešto drugo i to je sve legitimno. Međutim, mislim da se jedi­no univerzalnim uspehom može smatrati inspi­rativnost. Inspirativni ljudi direktno ili indirektno svojim delima nadahnjuju da je sve moguće i da se radom i posvećenošću može sve ostvariti. Od Miše Lukića sam čuo najbolje objašnjenje puta do uspeha: „Uspinjanje uz pehove.“ Zais­ta mislim da sebi treba da drilujemo mentalni sklop u tom pravcu. Da ga podesimo da kons­tantno napredujemo, iznova pokušavamo, us­tajemo, kao i da percipiramo da sve što nam se na putu ka cilju svakodnevno dešava je za naše najveće dobro. Uspeh će sigurno onda doći jer smo spremni i zreli da ga prihvatimo. Iskonski verujem da je sve tako. Ne mogu da znam koli­ko ću daleko u poslu dogurati, ne bavim se tim. Moji alati su rad i molitva, jer volim to što radim i to me tera da budem što bolja verzija sebe, a to mi je na dnevnom nivou jedino važno.

KO STOJI IZA PRIČE WOOD LINE? LJUDI SA HRABRIM & KREATIVNIM SRCEM ILI…?

Sve je energija. Našu kreativnost, znanje, vešti­ne, ljubav i strast prema poslu prenosimo na to što radimo. Samim tim, proizvodi su samo sredstvo komunikacije između nas i vas. Mladi smo krenuli da gradimo našu zajednicu i priču čije rezultate danas vidite. Kako smo mi kao lju­di napredovali, tako su nam i proizvodi bivali sve bolji. Posao je živa stvar i tako mu i pristupamo sve ovo vreme. Ne pratimo trendove, ne gleda­mo šta drugi rade, ne igramo na sigurno. Usuđu­jemo se da budemo hrabri da istražujemo, eksperimentišemo i realizujemo ideje od kojih mnogi beže, jer zahtevaju vreme da budu ispla­tive. Biću asertivan pa ću reći da smo strpljivi, jer znam da radimo pravu stvar na pravi način i zato WOOD LINE krojimo po našem ukusu, a vašoj meri.

TEMA JANUARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „LJUDI SA SJAJEM U OČIMA“. IZ TVOG VELIKOG POSLOVNOG ISKUSTVA – KOME SIJAJU OČI?

Da bi oči sijale, mora da sija duša, to je prosto fizika. To su ljudi koji su radili na svim nivoima na sebi kako bi se oslobodili svih mentalnih etiketa, obrazaca ponašanja i ega. Slobodnog i širokog shvatanja, puni razumevanja i empatije, jer to su ljudi koji više daju nego što uzimaju. Sijaju im oči jer su upoznali sebe, svoje darove i uspeli da pronađu i očuvaju dete u sebi koje je uvek kreativno i konstruktivno nastrojeno u sva­koj sferi života. Ljudi puni životne stvaralačke energije. Ipak, jedan meni omiljen citat bi možda bolje opisao ljude sa sjajem u očima i put do njegovog isijavanja: „U svakom od nas je tišina, tišina velika kao Svemir i tek kad doživimo tu tišinu, možemo da se prisetimo ko smo.“ – Gu­nilla Norris.