PIŠE: PRIM DR ANĐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR PSIHOTERAPEUT
“Šta je jednom pismu natpis, to je jednoj knjizi naslov. Stoga naslov treba da je karakterističan. A pošto je bitno kratak, koncizan, lakoničan i pregnantan, i ukoliko je moguće monogram sadržaja.” Ovako je pisao Šopenhauer.
Kada god bih pogledala naslov RYL-a, ne pročitala nego skenirala pogledom, uvek bih se setila ovih njegovih misli, naročito pregnantan. Porodan.
Pišem za RYL od prvoga broja, pisala sam o emocijama, emocionalnoj inteligenciji, o buđenju skrivenih snaga posle zime, smrzavanja i spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. O Egu i njegovoj ulozi. O mentalnom zdravlju i bolestima.
Mali deo sveta srećom boluje od pravih depresija, ali je mnogo onih koji su apatični, bezvoljni, u besmislu ili žive po automatizmu. Pisala sam da takve osobe imaju stav prolaznosti, fatalistički čekaju kao paralizovani čovek u banji Vitezi da ih neko spusti u nju punih 37 godina. Kada je Isus došao do njega i pitao ga što ne ustaje, kaže: “Čoveka nema.”
I mi sada čekamo čoveka, nekog, nešto, bez svoje volje. Ili pak previše čovekougađamo, da bi nam ugodili, da nas podignu, ne znajući da je u nama ta snaga da obnovimo svoj život. Onaj nesrećnik ustade kada mu Gospod reče ustani. I ogrnu ga svojim plaštom ljubavi i razumevanja, iako je nesrećnik bio egocentričan, gord, smrznut u mržnji što drugi mogu nešto, a on se osećao paralisanim, za sve su mu drugi bili krivi.
Koliko je ovo poznato. Koliko sami svoju volju sputavamo. Koliko se ne brinemo niti o svom identitetu, dostojanstvu, autonomiji. Polako postajemo isto što i naše bolesti, ali bolesti društva. Usličili smo se. Svaka razlika izaziva strah i otpor. Svako drugo mišljenje je opasno i preteće.
Ako išta dobacimo, to je odlazak u psihološka skloništa u kojima nam je dozvoljeno ama baš sve. Da budemo destruktivni, zavisnici od svega, agresivni, opsesivni, a naročito bezvoljni ili ambivalentni, i hoćemo i ne bismo.
U svojoj psihoterapijskoj praksi, svakodnevno se susrećem sa problemima volje. I kada su svesni toga šta je dobro za njih, šta žele, ljudi često nemaju volju za promenom, volju da ulože napor i rizikuju. Veliki broj mladih ljudi nema volju da stvori sebe. Kako ubijaju vreme radeći ono što im je lako i zabavno, odlažući do beskraja sopstvenu individuaciju, stvaranje sebe. Uvid, izgleda, nije dovoljan. Potreban je drugi i drugost da sebe spoznajemo. Niko sebe nije spoznao pre nego ga je neko drugi spoznao.
Ali nije to onaj drugi koji mora da nas vidi, usluži, da nam da prednost. To je onaj drugi kojeg mi treba da zavolimo u njegovoj bitnosti, a ne u našoj samobitnosti.
Јеdаn mоnаh је nа pоčеtku svoga podviga – kао cilj života – zatražio da mu Bog da dar ljubavi. Njegov starac mu je na to rekao da pazi šta traži, da se radi o riziku. Pre nego što daruje ljubav, Gospod hoće da proveri čoveka. Istorija je polje tog odmeravanja, ona pokazuje rizičnost čovekovog statusa.Teško je razbuditi volju za voljom u haotičnim vremenima punih strahova i od života i od smrti. Da li imamo volju za voljom, pitaju se sada i teolozi, psiholozi, filozofi. Društvene okolnosti pospešuju tu samodestruktivnost. Mediji pogdrevaju spinovanjem, opijaju zamućen um stalnim pitanjima sopstvenog preživljavanja kao osobe sa celovitim identitetom.
I tu možemo da postavimo pitanje trajanja. Šta traje u ovom namučenom svetu, prirodi? Traje ono što je protkano ljubavlju i željom da se vrati pravoj prirodi, stvarnim autentičnim mislima. Neforsiranju stalnog novog po svaku cenu jer novo ima najmanju cenu, isključivo senzacionalnu, pošto ubrzo postaje staro.
RYL kao časopis je uvek postojan i istrajan da ostane veran prirodi. Svakojakoj. Grešim. Sve je priroda i ona u nama i ona oko nas, kao mikrokosmos. Kako je negujemo u sebi, takva će biti i spolja. RYL zna tu tajnu, Mia Medaković nosi zapis kao ratnica koja ne odustaje da pobudi ljudima volju za voljom da svakoga dana budu bolji, da se artikulišu i kao slikari i kao pisci, kuvari, baštovani, da osvajaju vrhove i dubine.
Jer ne postoje limiti, niti strahovi od visine i dubine. Postoji samo strah da ćemo sami sebe u melanholiji uništiti zato što ne odvajamo lako od lošeg.
RYL nam nudi trajanje, čitamo ga lako i od početka, kraja, prvog broja, od nekog tamo. Oplemeni nam dušu, jer su tu divni ljudi, životni, sa živopisnom prirodom, ljudi koji su svoju drugost posložili u ljubavi sa Mijom, kao i sa sobom i sa vernim čitaocima.
Zato RYL opstaje. Usavršavajući vrline onih koji su mu privrženi, dovodi ih do svesti jer nas opojmljuje. Postao je poznat vršeći svoj zadatak po sebi, po slobodi izražavanja, kao i borbe za očuvanje lepote i dobrote, i sam je postao mera slobode, u kome je prešao granice svoje otadžbine, jer slobodouman časopis kao takav jedino može postati svetski.
