PIŠE: ANGELINA PETROVIĆ, SPISATELJICA
FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI
Nad mutnom Drinom graktale su vrane. Starac je nemoćno klimao glavom. U sebi je video crnu prugu i osećao kako mu deli grudi na dva dela. Silno boli! Sve ono što je gradio, srušilo se u trenu. Nestalo…
Kada bih se zapitala zašto sam priču o Ivu Andriću i Višegradu započela detaljem iz romana „Na Drini ćuprija“, nametnuo bi se jedini mogući odgovor most – simbol večnosti, pomirenja, lepote, neprolaznosti, duhovnosti, simbol čovečanstva i snage ljudske duše u svim njenim oblicima. Sve u životu je prelaz i šta je reka bez mosta? Ogoljena lepotica, s gnušanjem odbačena od uvređenog ljubavnika. Šta je most bez reke? Gomila kamenja nabacana na smetlište zaborava. Jedno bez drugog ne ide. Andrić je sačuvao srce drinske lepotice i prateći je vekovima u svom romanu zaslužio da se dobro zamislim nad svakim ispisanim redom.
Dok su neprijateljske bombe padale po Beogradu, pisao je o maloj varošici u Bosni, uveren da živ neće dočekati kraj rata. Možda bih u drugačijim okolnostima potražila dublju analizu onog što je tada zapisao, ali oštra jasna misao mi pokreće um i znam da samo čovek što u bliskoj budućnosti očekuje smrt može tako duboko prodreti u srž ljudske psihe i ostaviti jedinu univerzalnu istinu – da smo svi na svetu jednaki, bolujemo iste boli, radujemo se i volimo, patimo i u patnji gorimo, dok po jednom mostu gaze milioni stopala i ne mogu ga uprljati koliko može jedna reč mržnje. Most je ljubav. Gradimo „veznike“ ljubavi i pokažimo onom sakrivenom u nama da imamo volje i snage da se odupremo silama zla.
Uverena sam da je nekada davno jedan dečak u sebi poneo sećanje na mesto koje je osmatrao s prozora male sobe, dok se svetlost prelamala i po reci ostavljala duboke tragove uzdrhtalog detinjstva. Zavesa se pomerala kada god je stajao tik uz prozor i posmatrao most. Tada nije mogao ni naslutiti da će lepota njegove duše spasti čudesan mali svet i da će mnoge oči ostati uprte ka nebu kada budu izgovarale njegovo ime. Ne, nikako nije mogao znati. Detinjim očima viđen svet nije onaj koji sagledamo mnogo godina kasnije. Posmatrao je most i osetio želju da pređe na drugu obalu i upozna ljude sa one druge strane, zapamti im lica i u tišini toplog ognjišta podari im mesto u tek stasaloj svesti o postojanju. Zabeleži u sećanju svaki osmeh. Zavoleo je malu varoš na obali Drine. Odužila mu se večnošću. Mirne duše mogao je nastaviti da samuje i sačekuje nove zore.
Dok se beznađe taložilo na kamenitim obalama Drine, možda je Ivo brinuo o majci i njenoj sudbini, možda je u mislima tražio lik rano preminulog oca, ili u tetkinim gurabijama gušio jecaje iz srca? Nikada neću zasigurno saznati, ali ono u šta sam uverena jeste da je maštom prkosio vremenu, nesvestan onoga što je nosio u sebi. Sticajem okolnosti u Višegradu je završio osnovnu školu i nikakvo čudo nije bilo videti mršavog dečaka kako u časovima dokolice stoji pred izlogom prepunom knjiga. Kada se otisnuo u veliki svet, smogao je hrabrosti, poverio nam se i rekao da je čitao naslove knjiga, tužan, jer nije znao šta piše u njima. Znao je satima stajati tako zagledan u naslove, a u svom detinjem svetu zamišljao je junake i stvarao priče u majušnoj glavi. Mnogo godina kasnije zapisao je i Alihodžinu sudbinu, koji će kažnjavanje mosta doživeti kao kidanje sopstvenog tela i izdahnuće istog dana kada je srušen glavni stub mosta. Eto, dođosmo do pravog odgovora zašto sam priču o Andićgradu započela sećanjem na roman našeg nobelovca „Na drini ćuprija“.
Sigurna sam da je čovekov život poput goblena – lepo je i šareno, iako se ubada neprekidno. Bol ne može da skrnavi lepotu stvorenu dušom. Bol je oplemenjuje, jer kako je rekao Ivo Andrić: „Što ne boli, to nije život, što ne prolazi, to nije sreća.“
Na Vidovdan, 28. juna 2012. godine otkriven je spomenik Ivu Andriću u centralnom delu Andrićgrada ili Kamengrada – sinonima za kulturu i umetnost. Višegrad, kasaba proslavljena perom našeg nobelovca, postala je bogatija za srce u srcu. Tako bih nazvala etno-selo izgrađeno na temelju suza, ljubavi, nesreće, bola, radosti, sagrađenom na mestu gde su se rađale ljubavi, gde su se vodili ratovi, gde su otac i sin ginuli, gde su majke zakukale, gde su pale velike reči i zakletve. Šta bi Andrić rekao da danas vidi mesto odakle je maštom zaplovio ka večnosti? Verujem da bi se samo osmehnuo, klimnuo glavom i ponovio da ljubav nikada nije tražila mnogo delâ, nasuprot mržnji koja olako pređe na delo. Dodao bi da su između raznih vera jazovi toliko duboki i jedino mržnji uspeva da ih pređe. Znao je da nas pomiri i oplemeni. I dok se ponosno uzdiže njegovo kameno modro srce u srcu Kamengrada, sve oči uprte su ka nebu odakle padaju Andrićeve poruke. Ostavio ih je mnogo. Ostavio nam je sveti zadatak da sanjamo i maštamo uz najlepšu muziku. Jedino tako umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela trajne lepote i neprolaznog značaja. Umetnik uzima od života njegovo duboko značenje. Sve što u životu postoji kao lepota delo je čovekovih ruku i duha. Mostovi najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote. Kao što je funkcija umetnosti da čoveka potera iz samoće i uvede ga u nepredvidiv veličanstven svet ljudske zajednice, tako se i u Andrićevim rečima da u čoveku postoji zlo koje nipošto ne sme da zaplaši umetnika i odvede ga na put bez nade nalazi puni smisao života.
Umetnost postoji da poveže suprotne obale života. Umetnik je vesnik istine. „Na Drini ćuprija“ nije samo svedočenje o ćupriji, već bajka o mostu sa dušom koji živi i proživljava sve ono što se događa kasabi i njenim stanovnicima. Svaka sudbina u romanu povezana je s mostom. Istorija je rekla svoje. Ipak, postoji razlika između istorijske i umetničke činjenice. Dok istorija kazuje, roman prikazuje. U romanu se istorijske činjenice pretvaraju u umetničke slike i tu nema mesta sumnji, ni dilemama. Ne postavlja se pitanje zašto se nešto dogodilo. Pisac traga za smislom rečenog, ostavlja poruku i daje hranu duši. Pisac ne umire nikada. Dokaz je mala varoš na obali Drine u kojoj je posle nekoliko vekova procvetala umetnost. Višegrad je doživeo renesansu. Rođen je novi grad ‒ Andrićgrad. Ivo Andrić mu je i otac i majka.
