PIŠE: ZORAN ANIĆ, UMETNIK
Koliko puta smo čuli rečenice kao što su: „…sam si tvorac svoje sreće…“ ili „Jedna je istina, treba doći do nje“, ili kada niste u svakodnevnim tokovima dešavanja: „Sa koje planete si ti pao?“ ili „Iz kog si ti svemira?“.
Zahtevi i pitanja ovde pomenuti zvuče šaljivo, ali nimalo nisu laki i na njih nije baš jednostavno odgovoriti. A u njima je lepota življenja.
Definicije sreće su različite, svako je tumači drugačije jer ona nije uniformna i razlikuje se od osobe do osobe. Ali hajde da pričamo o onoj duhovnoj, nematerijalnoj sreći. Šta je to što nas pokreće svaki dan i daje nam motiv za traganje i stvaranje naših ličnih „svemira“?
Put mora da počne negde, kao što život počinje rođenjem. Obično je to onaj trenutak kada postanemo svesni sebe, svojih mana i vrlina, iskreno, bez uvijanja i ulepšavanja. Tada realno možemo sagledati šta i kako treba da uradimo da nam bude bolje.
Ljudi obično izbegavaju da sa sebi bliskim osobama o tome pričaju, da traže pomoć ili savet. Iskrenost je vrlina, pogotovo kada je okrenuta ka nama samima; ona nas podstiče da budemo bolji.
Polako, kroz taj proces počinjemo da primećujemo i drugačije prihvatamo okolinu i okruženje u kome živimo. Postajemo svesni svojih želja, mogućnosti i stvari koje nas iskreno raduju i ispunjavaju. Formiramo drugačije sisteme vrednosti, radimo, delujemo.
Tu put tek poprima svoj pravac, grana se, postaje ozbiljniji ali i zanimljiviji — i nema kraja. Postajemo svesni svojih mogućnosti, ali i granica. Pokušavamo da uskladimo oba i da svojim delovanjem učinimo sebi i drugima oko sebe lepo.
I put nikad ne prestaje jer je u njemu suština. On ima svoje uspone i padove, teške, ali i predivne trenutke. Na njemu srećemo razne ljude, prepoznajemo se i nastavljamo zajedno dok nam se putevi poklapaju.
Živimo i shvatamo da smo sebi izgradili svemir koji je naš, koji se trudimo uvek pomalo da popravimo i doradimo da bude lepši. Naučimo da s vremena na vreme „stanemo na loptu“, pogledamo iza sebe, vidimo šta i kako smo uradili, i onda opet putujemo dalje.
Uživamo podjednako i u malim i u velikim stvarima. Osmehnemo se svakog jutra jer počinje novi dan i novi izazov.
Moj svemir je kompleksan i lep. Pored ljudi sa kojima ga delim i koje bezgranično volim i poštujem, on je ispunjen od početka do kraja umetnošću. To je, na prvom mestu, muzika, koja mi je i poziv i posao. Imao sam tu sreću da se bavim onim što sam oduvek želeo i voleo. Put nije bio lak, ali mi to nikada nije predstavljalo problem.
Muzika, najmanje materijalna, predstavlja snažno sredstvo za duševno usavršavanje. Njome su se služili drevni posvećenici koji su se trudili da iznad lepote zvuka i sklada ritma dosegnu mudrost tišine.
I upravo taj trenutak tišine koji nastane kad završite koncert, a tik pred aplauz, nešto je što me svakodnevno inspiriše da put nikad ne prestane. U tom trenutku vreme staje, ponovo ste se „rodili“, preneli svoja najdublja osećanja i emocije na publiku, razmenili energiju sa njom. Čista lepota.
Sa iskrenošću, istrajnošću i ljubavlju prema pozivu koji sam odabrao, sretao sam mnoge velike umetnike i sa njima radio, sarađivao i stvarao divne trenutke koji su, nadam se, makar na trenutak, ovaj svet učinili boljim i lepšim.
Još jedan, ništa manje važan i lep deo mog svemira jeste rad sa mladim ljudima. Prenošenje znanja na mlade generacije kroz profesuru, učestvovanje u njihovom odrastanju i upoznavanje sa plemenitim veštinama i estetikom još je jedan neiscrpan izvor inspiracije. Obostrana sreća i zadovoljstvo posle svake nove naučene kompozicije, njihovi prvi javni nastupi, pobede na takmičenjima, napredovanje u zanatu i poimanju lepog — nema cenu.
I tako, korak po korak, dan po dan, taj moj svemir raste i razvija se, implementira u sebe sva putovanja, turneje, festivale, koncerte, snimanja, intervjue, nove ljude, nova mesta — širi se i postaje sve zanimljiviji.
Naravno, u njemu ima mesta i za sitnice koje su meni jako bitne: za omiljeni kafić u kome imaju savršen espreso, za ljude koji su tu stalno i za one koji su u prolazu, za dve reke koje mi protiču kroz srce, za dobru knjigu, lep parfem… za svakodnevni život.
Moj svemir je mesto koje sam gradio sa puno ljubavi, zahvalnosti i istrajnosti. On nije savršen. Ima svojih i dobrih i loših delova. Trudim se da nekako ipak bude malo više dobrih.
I spreman sam da ga gradim do kraja, jer tada si tvorac i sreće i istine i svemira.
