PIŠE: DEJAN TANASIJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
DENIS VRAGOLAN
Ovo je moj život i moj izbor. Verujem da će oni koji su mi najbliži to razumeti.
Od samog početka, moje odrastanje nije bilo uobičajeno. Kao beba sam bio dat na usvajanje, a onda su me moji roditelji pronašli. Detinjstvo sam proveo na ulici — pomalo kao Denis Napast, razbarušen, u farmerkama sa tregerima, radoznao i nemiran. Imao sam tri, četiri godine i već tada sam lutao gradom, uvek sa željom da zavučem nos iza sledeće krivine da vidim šta je tamo. Ni tada to nije bilo „normalno“, ali je bilo moje.
U školu „Vladislav Ribnikar“ krenuo sam sa šest i po godina — i to motorom. Ni to nije bilo uobičajeno, ali je govorilo o istoj potrebi za kretanjem, za slobodom.
Od tog dečaka sa ulice do danas — put me je vodio do pustolova koji plovi morima, vođen vetrom i vremenom. I ništa od toga nije slučajno.
OKEAN — MORE
Uvek sam se više divio reči „okean“ nego „more“. U njoj ima nečeg dubljeg, snažnijeg. Energija koju okean nosi gotovo je nestvarna — od njegove forme do svega što u sebi krije: kitova, ajkula, nevidljivih struja života. Kada se s tim stopiš, to postaje pravo čudo.
Ali okean ume i da zavede. Njegova snaga je takva da može da te povuče preko granice. Dešavalo mi se da ronim na dah toliko duboko da se pojavi misao da možda neću izroniti — kao da te nešto iznutra vuče ka dubini. Ipak, uspevao sam da se zaustavim.
Verujem da je priroda ta iz koje učimo najvažnije vrednosti. Dah koji nosim iz podvodnog sveta za mene je izvor inspiracije i podsećanje na suštinu.
Živim pomalo u paralelnoj stvarnosti — u sopstvenom mikrokosmosu. Jesam deo društva, ali ne masovnog, više one tihe manjine koja teži da živi u skladu sa prirodom. Ne da je pokori, nego da se s njom stopi.
Već sam svojim rođenjem izašao iz sopstvenog dvorišta, ali sam, nažalost, i dalje daleko od toga da vidim ceo svet. Verujem da čovek nikada ne može da ga upozna do kraja.
Život je neverovatno kratak da bi nam pružio sve što bismo želeli da doživimo, a upravo u tome leži njegova lepota — uvek postoji nešto novo što nas čeka, nešto što tek treba da istražimo, otkrijemo i razumemo.
TRANSATLANTIK RUTA
Ja pripadam okeanu — njegova snaga, tišina i nepredvidivost oblikovali su me kao čoveka. Mnogo puta sam prešao Atlantik i to je iskustvo koje menja sve. Na tom putu, između tačke A i tačke B, postoji samo beskraj — okean koji razdvaja i povezuje Evropu, Afriku i Severnu Ameriku. Za većinu jedriličara je to vrhunac izazova.
Za ovu avanturu bilo je zainteresovano mnogo ljudi i svi koji su to uradili se nisu vratili kući isti. U poslednjoj avanturi krenuli smo sa tri katamarana: dva su potonula, a mi smo imali tu sreću da preživimo. Za neke je to bila nezamisliva avantura, ali za mene — susret sa suštinom života.
Jedan od potencijalnih članova posade nije uspeo da krene sa nama, a nakon našeg povratka je ubrzo oboleo od raka. Na sreću je preživeo, ali je ostao žal za neostvarenim snom. Rekao mi je da u životu nema mnogo stvari zbog kojih se kaje, ali da je propušteni odlazak sa nama na transatlantsko putovanje jedina koju zaista nosi sa sobom.
Ne odlažite svoje snove. Ne znate da li ćete ikada ponovo imati priliku da ih ostvarite. Živite ih hrabro i slobodno.
Život se ne čeka — život se živi sada. Ne događa vam se, vi ga stvarate.
U svojim snovima i željama, svi smo mi Magelani, pustolovi koji traže svoj put.
TRANSFORMATIVNO PUTOVANJE
Nevidljive sile su me oblikovale i načinile drugačijim. One su važne za moje najranije detinjstvo i ulazak u nepoznato je preplivavanje od Zemuna do Ratnog ostrva, kad sam se čak i davio, ali sam uspeo da dođem do željenog cilja. Od tada do sada, bilo je raznih avantura, a sigurno jedna od najvećih je transatlanska, na kojoj nas je pratio najveći uragan. Svi smo bili skiperi. Bila je neobična ta borba za život, ali je to iskustvo bilo najekstremnije. Taj put je bio vrlo specifičan od starta do kraja, ali to je za neku drugu priču. Krenuli smo na taj put i mislim da je bio presudan iz više razloga. Umesto da sam napravio giga-mega firmu i zaradio velike pare, otišao sam na put. I tada sam se otkačio od tog simbola novca kao ideje vodilje u životu. I ovo je moj put. Manje-više sada traje već deceniju. I danas je ostalo u toj nekakvoj formi i ne kajem se što sam napravio takve rezove.
SKIPER
Biti skiper — to nije samo tehnika. To je snaga uma, volja i instinkt za životom.
Um. Strast. Volja. Intuicija.
Na otvorenom moru, u životnim uraganima, svaki pojedinac mora biti spreman da se nosi sa problemima koje nam nameće život. U takvim trenucima nema prostora za sumnju. Ja ni tada ni sada nisam sumnjao u sebe.
Živite svoje snove — ne čekajte ništa i nikoga.
PATAGONIJA
Sledeće godine organizujemo putovanje u Patagoniju — jednu od retkih, još uvek netaknutih tačaka na planeti. Ruta nas vodi preko Čilea sve do Ušvaje, na samom kraju sveta, a povratak planiramo preko Buenos Ajresa i Montevidea.
Ovo neće biti klasično putovanje. Idemo bez krutih planova i bez očekivanja — tamo gde nas put odvede, tu ćemo se zadržati. Istraživaćemo zajedno, otvoreni za nepoznato.
Poenta je jednostavna: otići, prepustiti se i ući u avanturu. Trudiću se da svi budemo deo tog iskustva — u prirodi, u pokretu i u trenutku. Želim nestvarnu avanturu.
Što je vazduh čistiji, a priroda netaknutija, to je i nebo punije zvezdama. U takvim trenucima shvatiš koliko je malo potrebno da osetiš istinu i širinu sveta.
Želim da oformim grupu ljudi koji to razumeju. Ljudi koji ne traže komfor, već iskustvo. Jer za mene putovanje nikada nije bilo kratka epizoda — ja odem i vratim se tek posle dve ili tri godine.
Poenta nije samo otići nego zaista doživeti i odživeti svaki trenutak. Biti prisutan, prepustiti se i dozvoliti da te put promeni. Ovo će biti još jedna divna avantura.
