PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU/FOTOGRAFIJE: MIOMIR MILIĆ
Miomir Milić je istoričar umetnosti, preduzetnik, fotograf i kreativni direktor, čiji profesionalni put obeležavaju dugogodišnje iskustvo i prepoznatljiv autorski izraz. Nakon diplomiranja istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao i osvajanja brojnih međunarodnih priznanja, svoju strast i znanje usmerava ka fotografiji — mediju u kojem ubrzo izrasta u jednog od najistaknutijih fotografa u Srbiji.
Posle niza objavljenih radova i realizovanih kampanja, Milić širi granice svog stvaralaštva i ulazi u srodne oblasti — videografiju i dizajn. Ovaj kreativni iskorak vodi ga ka novoj dimenziji izražavanja, gde se umetnički senzibilitet susreće sa tržištem — u prostoru savremene komercijalne umetnosti.
Njegovo autorsko istraživanje sveta pretočeno je i u fotografske publikacije koje funkcionišu kao vizuelni dnevnici putovanja i susreta. U coffee-table knjizi My First Visit to Japan, Milić beleži suptilne kontraste savremenog Japana — između tradicije i urbanog ritma — kroz promišljenu, estetski disciplinovanu fotografiju. Ovaj narativ nastavlja u publikaciji When I Met Maasai: Kenya in Frames, gde kamera postaje sredstvo dokumentovanja kulture i zajedništva, ali i most ka društvenoj odgovornosti — deo prihoda od knjige usmeren je na podršku lokalnoj zajednici. Ove knjige ne predstavljaju samo zbir fotografija, već autorski oblikovane priče o prostoru, identitetu i susretu sa drugim svetovima.
Cilj kojem je težio, uspešno je ostvario — izgradio je svoju prvu učionicu za decu u selu Ukunda u kojoj deca uče i bore se za svoje snove.
Koliko je veliko tvoje srce humaniste, fotografa, istoričara umetnosti, velikog dečaka širokih horizonata?
Ne umem da govorim o veličini sopstvenog srca niti da ga merim rečima, ali znam da me kroz život vodi tiha potreba da razumem svet oko sebe i da mu, koliko je u mojoj moći, vratim deo dobrote koju od njega dobijam.
Fotografija, istorija umetnosti i putovanja za mene nikada nisu bili samo profesija ili skup interesovanja, već način postojanja, način da ostanem otvoren, radoznao i prisutan u vremenu u kojem živim.
Možda je to ono dete koje i dalje nosim u sebi, dete koje veruje da jedan susret, jedan pogled ili jedna iskrena razmena između ljudi može da pomeri granice sveta makar za nijansu. Ako u svemu što radim postoji nešto humano, to je upravo ta vera da bliskost među ljudima ima snagu promene.
Šta je bila početna iskra u izgradnji jedne učionice u Africi? Da li je to bio konkretan susret, kadar ili priča?
Sve je počelo tokom posete maloj školi u selu Ukunda. To nije bio neki poseban kadar niti unapred zamišljena priča, već susret sa decom, njihovim pogledima, radoznalošću i osmesima, uprkos uslovima u kojima odrastaju. Tada sam prvi put jasno osetio da postoji nešto konkretno što mogu da učinim i u meni se javila inicijativa da pokrenem projekat izgradnje učionice, što sam na kraju i uradio.
Kasnije mi je palo na pamet da bi bilo lepo da u tu priču uključim i druge ljude, pa sam dodatni novac prikupljen od prodaje knjige usmerio upravo tamo kao dodatnu podršku školi.
Koliko je putovanje u Keniju bilo transformativno za tebe?
Kenija me nije promenila naglo nego postepeno, kroz iskustva koja sam tamo doživeo i razmišljanja koja su došla tek nakon povratka kući.
Boravak u prirodi i svakodnevni život ljudi koje sam upoznao pomogli su mi da jasnije sagledam koliko su jednostavne stvari zapravo važne i koliko ih u savremenom načinu života često zanemarujemo. Susret sa Masai zajednicom dodatno je produbio to razumevanje, jer sam u njihovom načinu života video snažan osećaj zajedništva, dostojanstva i unutrašnjeg mira koji ne zavisi od materijalnih uslova.
To iskustvo je ostalo sa mnom kao trajni podsetnik na ono što je zaista važno.
Koliko sredstava je potrebno za izgradnju učionice i kako si sve zamislio?
Dok sam bio tamo, obećao sam im da ću konkretno pomoći, iako u tom trenutku još nisam znao na koji način će se to desiti. Tokom povratka kući, shvatio sam da bih mogao da podignem učionicu, pošto su mi slike uslova u kojima su deca učila stalno bile u mislima. Kada sam kasnije napravio knjigu, došla je i ideja da kroz nju na jednostavan i prirodan način uključim i druge ljude koji žele da pomognu. Najdragoceniji deo cele priče za mene je trenutak kada sam se vratio na otvaranje učionice i video šta je sve iz toga nastalo. Taj osećaj me je snažno podstakao da razmišljam o novim projektima koji bi mogli da imaju sličan smisao.
Na kraju, možda su sredstva u svemu tome najmanje važna. Verujem da čovek koji ima iskrenu želju da pomogne uvek pronađe način da to i učini. Za mene je suština u nameri i energiji koja se aktivira — kada se dobra energija jednom pokrene, ona prirodno stvara nešto veće od nas samih.
Šta ti je donelo bavljenje fotografijom i da li si odlučio da daš svoj doprinos svetu?
Fotografija me je naučila da gledam sporije, pažljivije i dublje nego ranije. Kroz nju sam shvatio da umetnost ne treba da postoji samo kao estetski objekat namenjen posmatranju, već kao živa veza između ljudi, kao prostor u kojem se susreću emocija, razumevanje i odgovornost.
Zbog toga danas osećam potrebu da ono što stvaram ima i stvarni, ljudski smisao. Ako fotografija može da pokrene makar jednu misao, jedan susret ili jedno dobro delo, verujem da tada ispunjava svoju najvažniju svrhu.
Koji trenutak na terenu nosiš kao najdublji i najtransformativniji?
Najdublji trenutak koji nosim sa sobom nije vezan ni za pejzaž, ni za ritual, ni za vizuelnu snagu prostora, već za susret sa decom u školi. U njihovim pogledima video sam istovremeno krhkost i snagu, potrebu i nadu, tišinu i ogromnu životnu energiju. Taj susret je promenio pravac cele priče i dao joj smisao koji prevazilazi fotografiju, jer je pokazao da umetnost može da postane most ka nečemu stvarnom i dobrom.
Šta je važnije — savršen kadar ili emocija?
Sve više verujem emociji, jer tehnička savršenost može da zadivi pogled, ali samo emocija može da dotakne čoveka iznutra. Vremenom sam shvatio da fotografija ne mora biti besprekorna da bi bila istinita, a istina je ono što joj daje trajanje. Zato danas biram trenutke koji nose osećaj, čak i kada nisu savršeni — upravo u toj nesavršenosti prepoznajem život.
Šta bi na sve rekla tvoja pokojna baka Milka?
Hvala na pitanju o mojoj baki.
Da je danas živa, verujem da bi bila ponosna već na to što je javno pominjem i što je u ovom kontekstu spominjem kroz jedno ovakvo pitanje. Ona je lokalno bila prepoznata kao veliki humanitarac i veliki deo svog života je provela dajući drugima i zaista pomažući tamo gde je mogla. Siguran sam da bi bila ponosna.
Pripadala je generaciji koja je vrednovala rad, skromnost i dobrotu koja se pokazuje delima, a ne rečima. Možda bi samo rekla da je najvažnije ostati čovek u svakom vremenu i svakoj okolnosti — mislim da ta jednostavna rečenica govori sve.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv “My New Era”. Da li osećaš da dolazi promena i tvoje novo poglavlje života? U kom pravcu gledaš na sve?
Ovaj projekat je otvorio prostor u kom sve jasnije vidim pravac kojim želim da razvijam svoj rad u budućnosti. To ne mora uvek biti humanitarno u istom obliku, ali svakako želim da bude vezano za kulturu, ljude i promociju različitih svetova koje upoznajem.
Imam osećaj da dolazi period promena i da u njega ulazim mirnije i sigurnije nego ranije, sa više poverenja u proces i u sopstvene odluke.
Ako već govorimo simbolično, kažu da smo ušli u eru Vodolije, a pošto sam i sam Vodolija, čini mi se da dobro plivam u tim promenama i da je ovo možda baš vreme u kojem treba da budem tu gde jesam.
