PIŠE: JELENA JOVIĆ
“Change the way you look at things and the things you look at change.” – Wayne Dyer
“You must look within for value, but must look beyond for perspective.” – Denis Waitley
Naše životne puteve uvek planiramo iz naše trenutne perspektive, naših dotadašnjih iskustava, znanja koja smo prikupili, želja koje smo osvestili, vrlo često kroz očekivanja koja smo ili sami kreirali ili su ih drugi napravili za nas, svesno ili nesvesno nam nametnuli, a mi ih prihvatili voljno ili nevoljno kao svoja. Najvažnija stvar u tom našem planiranju jeste svesnost za koju često i ne znamo da nam je potrebna, a to postizanje i održavanje svesnosti je ozbiljan zadatak svake zrele osobe. Da bismo sagledali gde se trenutno nalazimo u svom životu, potrebno je da se izmaknemo, izdignemo, izađemo iz situacija, uloga, pogledamo svoj život očima posmatrača, jer tek tada možemo da uočimo perspektivu sopstvenog života.
To što tada primetimo može da nam se svidi ili ne. Ako nam se ne svidi, a nemamo svesnost da smo mi kreatori svog života i da preuzimanjem odgovornosti možemo tu perspektivu da promenimo, upadamo u teška stanja samosažaljenja, možda čak i depresije, krivimo i optužujemo druge ljude, okolnosti, nesrećnu sudbinu. Osećamo se zaglavljenim i vrlo često se iz takvih stanja, dugog trpljenja, potiskivanja, straha od promena, straha od uspeha ili neuspeha, straha od osude ili neprihvatanja najbliže a i šire okoline, razbolimo. Ako nam se ne svidi, a svesni smo da samo mi možemo da promenimo tu putanju, menjajući ugao gledanja, sagledavajući trenutnu situaciju iz druge perspektive, možemo mnogo da napredujemo u životu. Na naš način i u smeru koji hrani našu Dušu.
Postoji mogućnost i da nam se svidi, naravno, ali i onda treba da se zapitamo, opet svesno, da li je to samo prihvatanje i mirenje sa postojećom situacijom i ubeđivanje sebe da svakako ne bi ni moglo da bude bolje, jer su okolnosti takve kakve jesu. U tom slučaju propuštamo priliku da možda uz minimalna prilagođavanja pravca i perspektive otvorimo jednu potpuno novu dimenziju. Svesnost, kao duboki kontakt sa sopstvenom Dušom, uvek nam nepogrešivo daje putokaz i na nama je samo da ga sledimo iz mesta zahvalnosti koju negujemo u sebi za sve ono što smo do tada doživeli i proživeli i za sva iskustva koja su oblikovala nas i naš život.
Mnogim ljudima su četrdesete prelomne godine i tada se dešava da se zaustavimo na pragu nove decenije života, osvrnemo se iza sebe ili, još bolje, zavirimo duboko u sebe, tražeći odgovor na pitanje jesmo li zaista živeli. Jesmo li zaista na pravom putu, putu sopstvene Duše i samorealizacije, i šta je to što nedostaje, ako nedostaje. Tada je ključni momenat za prvo, priznavanje onoga što jeste i kako jeste, a nakon toga preuzimanje odgovornosti za promenu perspektive ukoliko je to potrebno.
Upravo u toj godini svog života, na samom pragu četrdesetih, životne okolnosti su me navele na to važno preispitivanje – jesam li na svom pravom putu? U većini slučajeva su to neki bolni trenuci, jer nas Život suoči sa raznim gubicima, nekad i bolestima, jasno nam pokazujući da je nastupilo vreme za Promenu. Iako sam i do tada bila relativno uspešna iz perspektive onih koji su me posmatrali sa strane, volela i uživala u svom poslu, volela i poštovala ljude koji su mi bili najbliži, sa do tada već dugom praksom rada na sebi i sa sobom u podizanju svesnosti, prepoznala sam glasić u sebi koji je jasno govorio – to nije tvoj Put.
Hrabrost, odlučnost i preduzimljivost koje sam gradila do tada su došle do izražaja i preuzele vođstvo. Iako ni tada nisam imala jasnu viziju budućeg toka svog života, napravila sam zaokret za 180 stepeni. Iz sigurnog ušuškanog života, stabilnog posla sa visokim primanjima, ugledom u branši koji sam sticala tokom karijere od petnaest i više godina, izabrala sam Slobodu. Promena moje perspektive je bila usmerena na to da budem slobodna, neuslovljena koliko je to moguće u civilizacijskim okolnostima. Moje odluke nisu bile prihvaćene čak ni od mnogih meni najbližih ljudi, jer se često dešava, ne iz loše namere, da ti dragi ljudi misle da znaju šta je dobro za vas, bolje od vas samih. Međutim, znala sam samo da to želim i imala apsolutno poverenje u taj glasić iz dubine koji je tada navijao i davao mi podršku. Ono što sam duboko u sebi osećala je da kuda god me ta promena perspektive vodi, biće najbolje za mene. I tako sada moj život izgleda potpuno drugačije, živim svoju slobodu i svoju istinu, jer sam se usudila na Promenu. Takođe znam i da prepoznam taj trenutak kada dođe poziv za novom promenom perspektive, ili bar potreba za nekim finim prilagođavanjima. Jedino tada, svesni sebe i svog unutrašnjeg glasa, glasa svoje Duše, spremni na promenu, i ako treba zaokret, uvek i u svakom trenutku kada to svim svojim bićem osetimo, možemo da živimo svoj autentični Život.
