PIŠE/FOTOGRAFIJE: BORIS BJELICA
Japan je zemlja koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Onima koji ga posete, poput putnika sa dalekog Balkana, često ostaje zauvek urezan u sećanje. To nije samo destinacija, već iskustvo – jedinstveni spoj discipline i harmonije, tradicije i futurizma, tišine i vreve. Japan se ne razume odmah, niti se može opisati samo jednom rečju. On se otkriva kroz detalje, prizore koji traju svega nekoliko sekundi, ali zauvek ostaju u oku posmatrača.
Japanci se prema prirodi, životinjama i ljudima odnose sa najvećim poštovanjem i zahvalnošću, a tradicija je u osnovi njihovog postojanja, pa tako blizina drevnih hramova i najsavremenijih tehnoloških zdanja odaje utisak potpunog sklada. Zbog svega ovog imate osećaj da tehnologija postoji da bi služila čoveku, a ne obrnuto.
Putovanje u Japan je bilo porodično, na inicijativu našeg sina Davida koji je još i pre putovanja bio očaran ovom zemljom. Dok smo putovali od Osake, preko Nare, Kjota, Hirošime, Miadžame do Nika i Tokija, beležio sam fotoaparatom, telefonom i INSTA360 kamerom priču, ali već tada sam imao ideju da ona bude u formi sličnoj klasičnom svitku – likovnoj formi koja se vezuje za umetnost Japana i Kine. Sa druge strane izduženi vertikalni format asocira na sve one priče koje svaki dan gledamo na našim mobilnim telefonima.
Beležio sam poglede prolaznika, dinamiku kretanja ljudi na ulici, igru svetla između staklenih nebodera i drevnih hramova od drveta. U tom kontrastu između starog i novog, užurbanog i spokojnog, možda nisam ni bio svestan, ali sam pronalazio svoje male ravnoteže. Fotoaparat i telefon su mi bili produžetak oka, a svaka fotografija zapis osećaja.
Japan me očarao na prvi pogled i teško je rečima dočarati osećaj kada zakoračite u Tokio, kada se izgubite u ritmu njegovih ulica, a zatim pronađete mir u tišini zen bašte. Sve je toliko drugačije, a opet neočekivano blisko. Shvatio sam da je Japan mnogo više od destinacije – on je iskustvo koje menja pogled na svet.
Od velike količine snimljenog materijala zaista nije bilo lako odabrati tridesetak fotografija koje su bile izložene u galeriji „Čubrilo“ u kuli Gardoš od 17 do 30.septembra ove godine. Veliku zahvalnost dugujem Đorđu i Borki Čubrilo na prilici da utiske o Japanu kroz fotografije predstavim baš u njihovoj galeriji. U odabiru i štampi, izradi kataloga prvo mi je pomogao prijatelj, Milan Živković, kome sam zaista zahvalan. Nakon toga mi je prijateljica Ivane Brezovac, profesorka fotografije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, savetima pomogla oko postavke izložbe i otvorila moju izložbu., na čemu sam joj zahvalan
Izložba ima dva sloja gornji je svetovni u kojem vertikale nosi energiju kretanja, snagu i ritam grada, a drugi sloj su kvadrati, jedno skriveno blago koji na intimniji, topliji i smiruje način unose sklad i mir, baš kao što Japan ume da uradi sa svakim svojim prizorom.
Izložba „Japan“ u galeriji Čubrilo u kuli Gardošu moj je pokušaj da podelim to iskustvo. Nisam želeo da napravim vodič kroz Japan, već da zabeležim priču – trenutke koji su na mene ostavili snažan utisak. Ono što je nekada živelo na ekranu telefona i fotoaparata, tokom septembra je imalo svoje fizičko trajanje u prostoru.
Bilo bi mi drago ako su i posetioci, dok su stajali ispred fotografija, osetili ono što sam i ja osetio dok sam snimao, od šuma bambusove šume, buke Tokija, spokoja u hramovima bilo da su budistički ili šintoistički ili boje Tokija. Možda će nekog ko je već bio u Japanu, fotografije podsetiti na njihova putovanja, kod onih koji još nisu bili možda će probuditi želju da se otisnu put ove destinacije. U svakom slučaju, verujem da će u njima pronaći makar delić sklada koji sam otkrio i zabeležio na fotografijama.
Japan je dalek, ali zahvaljujući fotografiji, postaje blizak. Nadam se da sam uspeo da „donesem“ izložbom „JAPAN“ ovu jedinstvenu zemlju u srce Gardoša, u galeriju Čubrilo, i pružim priliku publici da ga doživi na svoj način. Vertikale i kvadrati nisu samo formati – oni su metafore pogleda, načina na koji posmatramo svet i čuvamo ono što nas je dotaklo.
Svako ko je zakoračio u galeriju postao je putnik. Putnik u zemlji izlazećeg sunca, ali i putnik u sopstvenom sećanju i osećanjima. A to je i najveća moć umetnosti – da nas vodi dalje nego što smo mislili da možemo otići.
Japan je ostao u meni – kao inspiracija i podsetnik da svet treba gledati pažljivije, otvorenije i strpljivije i sigurno ću mu se opet vratiti.
