PIŠE: IVANKA NOVAKOVIĆ, PSIHOLOG & POSLOVNI KONSULTANT
FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ
Za svakog od nas postoje neke šine koje dobro poznajemo.
Uskočimo u njih, vozimo se i sve je ok.
Jer smo na taj put, na tu trasu navikli.
Takve šine postoje u svakoj oblasti našeg života – šine u koje uskočimo ujutru kad ustanemo, šine u koje uskočimo kad stignemo u kancelariju, šine u koje uskočimo kada se vratimo kući s posla, šine u koje uskočimo kad se spremamo negde da idemo…
Nema ništa loše u tim šinama. One postoje jer je jednom delu našeg bića potrebno da mu je put poznat, da su predeli kroz koje se vozimo tim šinama poznati. To nam daje osećaj bezbednosti i ušuškanosti.
Radeći 25 godina sa ljudima prepoznala sam još jednu vrstu sličnih šina – šine u komunikaciji.
Ni te šine nisu nužno loše.
Nekada one voze u divne, poznate razgovore.
Nekada nam olakšaju situacije u kojima nemamo ideju šta da kažemo pa se držimo ustaljenih šina i nekako prebrodimo.
Međutim, umeju da budu problematične kada ljudi žele da promene ili unaprede odnose do koji him je stalo a koji “škripe”.
Tada te šine postaju problem. Jer ako stalno na isti način komuniciramo ne možemo da očekujemo drugačiji rezultat od onoga koji smo već toliko puta dobili.
Takođe sam primetila da su te šine čvrste, otporne, često nepopustljive. Nikako neće da se pomere, promene trasu, promene oblk.
To je zato što se one naslanjaju na šine u našim mislila i šine u našim emocijama.
E te šine su najopasnije. Jer su najnepopustljivije.
Kako da unapredim neki odnos ako ne mogu da promenim trasirane šine mojih misli vezanih za tu osobu koje se nadovezuju na trasirane emocije koje se u meni uzburkaju i onda samo nastave da se izražavaju trasiranim šinama reči koje na isti način, istim redosledom, sa istom porukom i u istoj energiji izgovaram?
Možda prvo kroz TI(ŠINU).
Tišinu u kojoj prvo pogeldam tebe pa onda sebe – zato se zove TI(ŠINA).
Tišinu u kojoj se zaustavim da ne komuniciram iz ljutnje jer znam da je ljutnja odbrana nečega što mi je važno.
Tišinu u kojoj se zaustavim da ne komuniciram iz osuđivanja jer znam da je osuđivanje odbrana nečega što mi je važno.
Tišinu u kojoj se zaustavim da ne komuniciram iz tuge, povrede, bola jer znam da su sva ta osećanja odbrana nečega što mi je važno.
U tišini pitam sebe: ŠTA TO TAČNO BRANIM?
I kada sebi odgovorim šta je to što branim to je ono što treba da kažem.
A to onda mogu da kažem sa ljubavlju i prema sebi i prema drugoj osobi.
Nakon tišine.
TI(ŠINA) između reči može da izleči. Odnos.
