ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: ИВАНА ТОДОРОВИЋ
Тешко за читање? „Врати се и понови” – то бих рекла себи малој. Одакле ми то? Не, нису ме тако бодрили. Бодрење је снага овог времена – или мана. Није још утврђено јер мера овог времана су само резултати, а мера времена укупног, па и мог детињства нису били резултати. Мало ко их је помињао. Пут свакодневни је већ био резултат и он свакако није био рутина која досади. Неко (из другог времена) посмислио би да је све утабано било. То је време у коме су се и физички тек путеви правили. Не жалим се, али се и не шалим. Било је главних путева, но такође не утабаних. Свако је свој морао неким чудесима да равна.
Поновила бих своје детињство, то је добра лична карта његова, односно улазница и да други завири у то време. Могу и сада продавати карте за време у којем разговарам са собом – малом.
„Врати се и понови” – чешће бих себи говорила за неке лекције из историје. Много је математике било која није смела да се не зна, а ја сам баш све што се не сме хтела да будем. „Врати се и понови” – и то што нисам смела – не смем ни сада.
Страхове сада лече. Лепше речи за опис постоје сада од лечења, али смисао је исти. Страхове бих задржала. Иду код мене тик уз храброст и одважност, не да се изборим са њима, јер не борим се ни са људима – зашто бих са њима. Помогли су толико пута да се у литицама догађаја зауставим и непогрешиво су били у праву. „Све што вам је први пут, немојте са мном” – реченица коју сам чула и на коју смо се слатко смејали. Мислим да одлично иде уз страх, да је његова реченица, баш као пруга и тако бих их оставила. Не бих мењала ни прагове између тих шина. Време не величам, ни садашње ни прошло. Од будућег баш очекујем мирну саборну станицу. Одатле ваљда толико асоцијација на пруге, прагове, путеве…
Сада бих пред собом малом најпоштеније ћутала, очијукала као одрасла довољно да схватим шта је хумор, а тада сам у ствари била осведочени комичар, само што мени јединој није било смешно. „Врати се и понови” на пример приредбу за коју смо карте продавали и неким чудом комшилук је куповао… Паное за сваки празник поред улазних врата. Као доказ да свакодневно разговарам са том малом собом су и сада прозорска стакла која гледају на порту и која уредно пред сваки празник дотерујем и поручујем – „Вратите се и поновите”.
Каква је то неутабана свакодневница била! Кажемо „мирна времена” јер су нама дозвољавала да будемо немирни, најхрабрији би рекли и непослушни. Није то бахато – „па шта”. Не, никако. Па свашта би било на једно – па шта. Иако сам живела тик уз зграду Суда, нисам га се плашила, колико суда првих комшија, дворишне скупштине моје генерације и родитеља јесам. Да, тада смо се плашили родитеља, то је једна станица оних шина које помињем, али сада знам да те страхове зовем и другим именом. И они стварно имају друго име.
Главом бих показала малој мени – „врати се и понови”, рецимо храброст испред капије наставнице да вратим мајицу за рецитал, јер нема палму извезену, неким чудом, само на мајицама моје две другарице и мојој. Вратила бих је да понови смелост (на коју је мама упутила), да врати лоше парче меса месару и узме ново. Вратила бих је да понови ослушкивање разговора одраслих… Добро, прислушкивање, јер којешта се могло научити из тих суза, смеха и замислите – страхова.
Вратила бих је да понови оно истраживање по кући када је сама, рецимо, татине фиоке са важним, а ипак склоњеним књигама. Да извади сестрину хармонику из кутије и, замислите, игра се том чудесном црном кутијом у којој, по њој, може да се живи – потврдила јој је Наташа са трећег спрата док смо обе од спремљених пофајтаних крпа уредно у ролну увијене, оживљавале као лутке, иако смо праве имали у великом броју.
Вратила бих је да понови рецитал у Сплиту посвећен Несврстанима, у коме је пред њен текст устало много публике и први пут се у тој тадашњој земљи чуо неки хук који је тек донео време страхова, које по дијагнозама никако да се заврши. То је неки други страх, мутиран или преко јефтине апликације наручен, али сви га скупо плаћају. Тај страх иде по неким својим шинама и нико га не лечи.
Оно што свакодневно са том малом делим јесте да после краја било које прочитане књиге додајем свој крај или дорадим почетке, после одгледаног филма или представе ретко оставим да таква остане – надоградим крај или је то процес који месецима траје.
Најважније, не срећемо се, (п)остала је једна. Временом се играмо у књигама, филмовима, фотографијама и свако време може уметнина да постане. Много пута у мојим текстовима је написано да понављати значи – ићи по ново. И та мала којој се овде обраћам морала би да ради исто што и онда, а то није одлазак по ново. Ново сам њој одавно већ ја, мислим да нема шта да ми каже ново. Шине, путеви, прагови, станице озбиљности, хумора, страхова, поштовања, храбрости, смелости, несигурности, наде, љубави довеле су ме на праг вере. Вера за мене није безимена. Она има Оца, Сина и Духа Светога. Они разговарају стварајући све и свет. Понављају тако што сваки дан нови нам дају.
Нову сам и ја молитву сплела за све поменуте капије, звиждуке, градове, фиоке, рецитале, успомене, играчке, комшије, пријатеље, родитеље родитеља – све. Ако моја молитва једва у једну књигу може да стане, замислите библиотеку света целог сачињену од молитви многих. Неки ми је називамо Црквом. Ако нађете боље име – „Вратите се и поновите” или јавите нама и себи одраслом. Дораслом за ново.
